„Sergej Jesenjin nigde nije prigrljen kao u Srbiji. Zanimljiv je fenomen Jesenjina u našoj sredini, jer to jeste pesnik koji je privlačio svojom reputacijom skandaliste, boema, ali nesumnjivo i reputacijom nekoga ko je izlivao svoju dušu u poeziju“, kaže u razgovoru za Sputnjik profesorka ruske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu Kornelija Ičin.
Pesnik čudesne ruske prirode
Jesenjinova poezija je u velikoj meri određena samim životom pesnika, odrastanjem na selu, u prirodi, a potom revolucijom, lutanjima, velikim strastima i ljubavima.
„Kada vidite čudesnu rusku prirodu, potpuno je jasno otkud Jesenjinova fascinacija njenom lepotom. Rusija je, pre svega, priroda i pre svega stepa - nepregledno prostranstvo, ogromno nebo. To kosmičko jedinstvo: čovek, priroda, zvezdano nebo - stalno je prisutno u ruskoj književnosti, i u poeziji, i u prozi, i u filozofiji, u čitavoj njihovoj kulturi. Sve je to Jesenjin primao i uobličavao u svoj pesnički svet. To je ruski pejzaž, to je lepota prirode koja je antropomorfizovana, koja oseća, koja može da pati, s kojom se identifikuje lirski junak. Istovremeno, on razmišlja o različitim komponentama ruskog života onog doba, a to su i revolucija, i razočaranje u mnogo šta, i njegovo psihičko stanje“, kaže naša sagovornica.
Jesenjin je u Moskvu došao kao zlatokosi ruski dečak, koji je poželeo da svoje pesme prvo pročita Aleksandru Bloku. U vreme kada se tek pojavio kao pesnik, niko nije osporavao njegov talenat i svežinu pesničkog izraza. Ipak, njegova poezija bila je strana vodećim pesnicima „srebrnog veka“ koji su pred sebe postavljali drugačije pesnike zadatke.
U prestonici je živeo boemski, najviše boraveći u kafanama, malim lokalima i menzama, u kojima su se u vreme revolucije okupljali pisci, glumci, slikari, diskutovali, čitali stihove i priređivali izložbe, izvodili svoja i tuđa dela.
Neposredno nakon revolucije s nekolicinom pesnika je osmislio i počeo da promoviše novi pesnički pokret - imažinizam. Imažinisti su putovali po Rusiji da bi se prehranili i priređivali književne večeri. Jesenjin je u to doba često putovao na jug Rusije. Pokušavao je kroz deklaracije i manifeste, zajedno sa saborcima, da artikuliše svoju poetiku.
„Imažinisti su insistirali na slici. Za njih je bio bitan ritam slike, oslobađanje reči od sadržaja. Hteli su da budu drugačiji od futurista, ali su preuzeli deo futurističke poetike, uzimajući sliku umesto reči za ono vrhunsko u poeziji“, napominje naša sagovornica.
Razočaran u revoluciju
Iako je u početku svesrdno pozdravljao revoluciju, kasnije se, kao i mnogi njegovi nadareni savremenici, razočarao tokom revolucionarnih promena i odlučno kritikovao sve ono što je smatrao lošim. Rusija je nakon revolucije postala zemlja gladi, nemilosrdne vlasti, tajne policije i propadanja sela i seljaka. Mnogi umetnici su se vrlo brzo sukobili sa zvaničnom umetničkom kritikom i komesarom prosvete, buneći se protiv ideoloških ograničenja koja im je nametala nova vlast.
„To je najbolje pokazano u Jesenjinovoj poemi 'Ana Snjegina', u kojoj se spominje i lik Lenjina. Jesenjin revoluciju posmatra iz ugla seljaka, kog brine onaj osnovni, ovozemaljski život. On je gledao građanski rat, velike seobe stanovništva, uništavanje sela koje je automatski dovodilo do gladi, uz promene koje su se događale u kulturnom životu. Nije mogao da prođe mimo činjenice da je ubijen pesnik Nikolaj Gumiljov, da je zbog bolesti i zbog odsustva razumevanja da treba da se leči Aleksandar Blok nastradao 1921. godine. Ne možemo da zaboravimo ni činjenicu da je Jesenjin bio miljenik carske porodice. Nije služio vojsku zahvaljujući Grigoriju Raspućinu, koji je predložio da bude u carskoselskom vozu umesto da ide u rat. Sve je to očigledno uticalo na njega i on se razočarao, kao i Vladimir Majakovski“, objašnjava Kornelija Ičin.
Jesenjin i Majakovski – dva tragična pesnička života
Iako se dva velika pesnika nisu volela, jedan drugog su poštovali i nikada nisu javno govorili jedan protiv drugog. Posebno je potresno to što su obojica završila tragično, oduzevši sebi život.
„I jedan i drugi su bili miljenici publike, i to ne samo u Rusiji, nego i izvan nje. Njihov put je na neki način sličan. Nastupi u Evropi, u Americi, znatiželja, feljtoni o novom američkom svetu i američkom snu, sve je to na neki način blisko. Zanimljivo je da se Majakovski oglasio povodom pogibije Jesenjina, ne sluteći da će nakon pet godina isto dogoditi i njemu, da će poseći za pištoljem“, kaže naša sagovornica.
Još je potresnije to što su i mnogi drugi veliki slikari i pesnici, poput Kazimira Maljeviča, ili Vsevoloda Mejerholjda, završili tragično nakon revolucije.
„Taj poriv za promenom u iskazu, za novom lepotom i umetnošću završio se velikim fijaskom zato što je partija, ideologija zahtevala veličanje same sebe. Pesnički ideali su se sudarili sa samim životom. Sve te umetnike je poneo revolucionarni romantizam koji je verovao u oslobađanje umetnosti, da bi već od 1925. godine partija preuzela vlast nad svime. Otuda i cenzura i marginalizovanje i uništavanje svega što je avangardno zarad vraćanja realistične umetnosti i kasnije proglašavanja socrealizma za jedinu prihvatljivu umetničku estetiku“, podseća profesorka Ičin.
Od izvezene rubaške do smokinga i cilindra
Sergej Jesenjin bio je melanholičan i plahovit. Ipak, žene su ga obožavale kao čoveka retke lepote i kao nadarenog pesnika.
Kada je stigao u Moskvu Jesenjin je jedno vreme radio u čuvenoj štampariji Sitina, najvećeg izdavača tog doba u Rusiji. Tu je upoznao Anu Izrjadnovu, s kojom je krajem 1914. godine stupio u građanski brak. Ana mu je rodila sina Jurija, ali pesnik nije dugo ostao u vezi s njom.
Već 1917. godine upoznao je rusku glumicuZinaidu Rajh, s kojom se ubrzo i venčao. Zinaida mu je rodila kćer Tatjanu, ali je Sergej i nju ubrzo napustio. Otišao je od nje 1919. godine, u vreme dok je nosila njihovo drugo dete, sina Konstantina.
Najpoznatija je njegova kratka ali veoma burna veza s gotovo dve decenije starijom američkom plesačicom Isidorom Dankan, koja je izazvala veliku pažnju ne samo ruske, nego i evropske i američke javnosti.
„Sve ljubavi govore o potrebi Jesenjina da bude priznat, da bude deo najvišeg umetničkog društva. Njegov put je išao od rubaški izvezenih na seljačkom platnu, u kojima se pojavio u Sankt Peterburgu, do cilindra i smokinga. Jedno od njegovih poslednjih dela 'Crni čovek' u mnogome otkriva Jesenjina i tu njegovu raspolućenost“, kaže Kornelija Ičin.
Žrtva NKVD-a ili velikog razočarenja u život?
Jesenjin je tokom poslednje godine svog života stvarao kao nikada ranije, prijateljima je govorio da ne može da zaustavi lirsku bujicu. Poslednje stihove, pod naslovom „Doviđenja, druže, doviđenja“, napisao je neposredno pred smrt, svojom krvlju, jer mu je ponestalo mastila.
Prema zvaničnoj verziji, u zimskoj noći, između 27. i 28. decembra 1925. godine, Sergej Jesenjin se ubio tako što je prvo presekao vene, a zatim se obesio i izgoreo uz cev parnog grejanja.
Jesenjin je smatran klasnim neprijateljem jer je sebe nazivao poslednjim pesnikom sela, borio se protiv njegove industrijalizacije, betona i čelika. Doušnici koji su ga pratili celog života dostavljali su navodne dokaze o njegovim besedama protiv sovjetske vlasti. To je jedan od razloga zbog kojih mnogi i danas sumnjaju u zvaničnu priču o njegovoj smrti, verujući da su pesnika ubili pripadnici NKVD-a.
„Rađena je ekspertiza baš kad je pripremano novo kritičko izdanje sabranih dela Jesenjinovih, pod okriljem Ruske akademije nauka, dvehiljaditih godina. Ruski patolozi su tada jednoznačno izložili da je to, ipak, bilo samoubistvo, a ne ubistvo“, kaže profesorka Ičin.
Prema njenim rečima, rasprave o Jesenjinovoj smrti bile su posebno aktuelne u vreme perestrojke, nakon 1986. godine. Ideja o tome da je pesnik ubijen, kako navodi naša sagovornica, potekla je iz nacionalističkih krugova koji su Jesenjina želeli da predstave kao pesnika Rusije, što je on i bio.
„U svojim feljtonima i pismima on piše da mu je u Evropi dosadno, da tamo nema pravog umetničkog života, kao ni u Americi. On je zaista tipično ruski pesnik, pesnik ruske prirode i Rusije. Zato je bilo važno da se pokaže da je NKVD učestvovao u njegovom ubistvu, slično kasnijim teorijama o smrti Majakovskog“, smatra Kornelija Ičin.