Tako je SSSR pomogao anglo-američkim saveznicima da pobede Japan.
Spasavanje Amerikanaca
Sovjetskim trupama koje su bile koncentrisane na Dalekom istoku, komandovao je maršal Aleksandar Vasiljevski koji je stigao u Čitu početkom jula. Akcijama mornarice i jedinica ratnog vazduhoplovstva su upravljali admiral flote Nikolaj Kuznjecov i glavni maršal avijacije Nikolaj Novikov.
Na konferenciji u Jalti u februaru 1945. godine, lideri antihitlerovske koalicije su se dogovorili o ulasku Sovjetskog Saveza u rat sa Japanom dva ili tri meseca nakon kapitulacije Nemačke. Vašingtonu i Londonu je to bilo jako potrebno.
Prema rečima naučnog direktora Ruskog vojno-istorijskog društva (RVIO) Mihaila Mjahkova, Japanci su pokušali da pregovaraju sa Moskvom i izvršili su nekoliko diplomatskih manevara. Ali SSSR je ostao veran savezničkim obavezama.
„Američka vojska je smatrala da se rat sa Japanom neće završiti pre 1947. godine, ako američka armija sama napadne metropolu“, rekao je ekspert. „U ovom slučaju gubici su procenjeni na više od milion vojnika i oficira. Vašingtonu je bilo neophodno da SSSR uđe u rat.“
Moskva i Tokio su potpisali Pakt o neutralnosti u aprilu 1941. godine. Međutim, pretnja od japanske invazije postojala je tokom čitavog Drugog svetskog rata. Japanci su, uprkos sporazumu, razvili plan za rat protiv SSSR-a. Operacija „Kantokuen“ bi počela odmah po završetku nemačke „Barbarosa“. Japan je planirao da uništi sovjetske trupe na Dalekom Istoku za mesec i po dana i da okupira Rusiju sve do Sibira i Urala.
Stoga je Moskva tamo zadržala veliku grupu. Dakle, podsetio je Mjahkov, na Dalekom istoku je bilo više tenkova nego u aktivnoj vojsci tokom bitke u blizini Moskve. Bilo je do milion vojnika, ali to nije bilo dovoljno za ofanzivu. Bilo je potrebno kroz čitavu zemlju brzo prebaciti radnu snagu, tehniku, gorivo i hranu.
Masovna promena položaja je bila sprovedena Transibirskom železnicom. Prvi ešaloni su krenuli u Zabajkalski kraj i na Daleki istok u maju. Za dva meseca ovde je isporučeno skoro 150 hiljada vagona sa vojnicima i teretom. Trupe su takođe morale da izvedu kilometarske pešačke marševe u izuzetno teškim uslovima: preko stepa i pustinja, po vrućini, prašini, uz veliki deficit vode. Da bi snabdevali grupu hranom i gorivom, inženjerske trupe su izgradile puteve od skoro 1500 kilometara i iskopale stotine bunara.
Početkom avgusta su formirana tri fronta: Zabajkalski, 1. i 2. Dalekoistočni. Mnogim jedinicama su komandovali oficiri koji su učestvovali u borbama sa nacistima u Evropi.
„Komandiri sa Dalekog istoka koji su pisali molbe da ih pošalju na Zapadni front, po pravilu su ostajali na mestu“, rekao je Mjahkov. „Sada su ih zamenili oficiri sa borbenim iskustvom. Za mnoge je to bila prava tragedija. Ali tada su bili potrebni ljudi koji su znali da se bore, uz određenu hrabrost i sa osećajem superiornosti nad neprijateljem“.
Do početka avgusta u oblastima predstojećih borbi je koncentrisano oko 1,7 miliona ljudi, 30 hiljada artiljerijskog oružja i minobacača, više od 5 hiljada tenkova i ništa manje aviona. Sa mora je kopnenu grupu podržalo skoro stotinu ratnih brodova.
Munjevit udar
Kvantunska vojska je bila najbrojnija, najsnažnija i najobučenija, i okupirala je Mandžuriju i Severnu Koreju. Sovjetske trupe i podjedinice mongolskih oružanih snaga su dobile zadatak da je okruže, „razrežu na komade“ i potpuno unište.
Protiv napadača je bilo više od trideset pešadijskih divizija, deset pešadijskih brigada, uključujući i brigadu za posebne namene koja je formirana od specijalno obučenih kamikaza, dve tenkovske brigade, dve vazdušne armije, kao i Sungarijska vojna flotila. To je više od milion vojnika i oficira, 1200 tenkova, šest i po hiljada oružja, dve hiljade aviona i nekoliko desetina brodova.
„Kvantunska vojska je bila najbolje pripremljena u Japanu“, ističe Mjahkov. „A u Mandžurije su Japanci sakupljali ljudske resurse da bi podržali trupe na drugim ratištima, ovde su eksploatisali mnogo rudnog bogatstva. Mandžurija je pokrivala čitavo zapadno krilo japanske metropole. A njen gubitak je značio kraj carstva“.
Na granici sa SSSR i Mongolijom, Japanci su opremili dvadesetak utvrđenih područja širine do stotinu kilometara i dubine do pedeset kilometara — četiri i po hiljade odbrambenih građevina. Bunkeri, kao i prirodne prepreke, trebalo je da obuzdaju ofanzivu. U slučaju proboja odbrane, Kvantunska vojska se povlačila u Koreju. Carski generali su smatrali da će sovjetskim trupama trebati godinu i po dana da zauzmu Mandžuriju i Unutrašnju Mongoliju. Za to vreme Japanci su želeli da se pregrupišu, prebace dodatne snage i izvedu kontranapad, premeštajući borbu na teritoriju SSSR.
U praksi je ispalo sasvim drugačije. U noći 9. avgusta, sovjetske trupe su odjednom napale japanske položaje iz više pravaca. Prvo je avijacija bombardovala neprijateljske baze i komunikacione centre u Harbinu, Čangčuenu i Đilinu. Pacifička flota je pogodila japanske mornaričke baze u Severnoj Koreji. U zoru su napredne grupe sa tri fronta krenule sa napadom sa teritorije Mongolije, Zabajkalskog kraja, područja oko reke Amur i Primorskog kraja.
Za nekoliko dana sovjetske trupe su napredovale duboko unutar Mandžurije, u različitim oblastima od stotinu do petsto kilometara. Ofanziva se razvijala tako brzo da su zadnje jedinice zaostajale. Gorivo, municija i hrana su morali da se isporučuju avionima. Ipak, sovjetske trupe su okupirale ključne gradove i utvrđene oblasti, „brišući“ jednu liniju odbrane za drugom. Kvantunska vojska je pretrpela ogromne gubitke, hiljade Japanaca se predalo.
Pad carstva
U nastaloj situaciji, komanda Kvantunske vojske je zatražila od sovjetskog rukovodstva da prekine borbu, obećavši da će japanske jedinice odmah odložiti oružje. Međutim, većina pripadnika Kvantunske vojske je nastavila da se suprotstavlja, zanemarujući naredbu.
Tada je Crvena armija forsirala ofanzivu. Posebno formirani pokretni i dobro opremljeni odredi, uz podršku tenkova i artiljerije, kretali su se napred, bez straha od naglog odvajanja od glavnih snaga. U velikim gradovima Mandžurije, Čangčuenu i Mukdenu, iskrcana je vojska vazdušnim putem. Kasnije su pripadnici desantne jedinice napali Port Artur, Harbin i Pjongjang. Zahvaljujući iznenađenju, oni su brzo razoružali gradske garnizone.
Maršal Vasiljevski je 19. avgusta dostavio ultimatum sa uslovima kapitulacije načelniku štaba Kvantunske vojske. Zahtevi su prosleđeni svim vojnim jedinicama. Nakon što su se našli u bezizlaznoj situaciji, Japanci su počeli masovno da se predaju. Međutim, ostalo je nekoliko moćnih čvorova otpora koji su eliminisani tek krajem meseca.
„Sovjetska invazija Mandžurije je jedinstvena operacija koja se smatra jednom od najbriljantnijih u istoriji Drugog svetskog rata“, ističe Mjahkov. „Još uvek je proučavaju i to ne samo u ruskim vojnim akademijama, nego i u stranim, uključujući i Vojnu akademiju Vest Point u SAD. Za nekoliko dana milionska grupacija je poražena. Tempo napretka je bio zadivljujući. Sve se to odvijalo u najtežim klimatskim uslovima, uz žestok otpor Japanaca. Ali sovjetska vojska je dokazala da je do kraja Drugog svetskog rata postala nepobediva“.
Tokom sovjetske invazije Mandžurije, ubijeno je 82 hiljade japanskih vojnika i oficira, više od 650 hiljada je zarobljeno. Nenadoknadivi gubici sa sovjetske strane: oko 12 hiljada ljudi. Poraz Kvantunske vojske omogućio je oslobađanje Kurilskih ostrva i Južno-Sahalinska u najkraćem mogućem roku. Tokio je izgubio velike baze u Kini i Koreji. Japanskom carstvu je ostalo samo da se preda i ništa drugo.
Pročitajte još: