Rusija će najverovatnije imati sredstva za borbu protiv hipersoničnog oružja do trenutka kada se ono pojavi u drugim zemljama, rekao je predsednik Rusije Vladimir Putin za televizijski kanal „Rusija 1“. Koje vrste borbenih sistema možemo imati u vidu?
Hipersonične rakete je teško otkriti, a još teže oboriti.
Počnimo od toga protiv čega će tačno morati da se bore perspektivni protivvazdušni i protivraketni sistemi.
Mislim da hipersonične napade treba podeliti na dve osnovne klase:
- Hipersonične krstareće rakete koje lete u atmosferi na visinama od nekoliko desetina do 40 km;
- Hipersonični bojevi blokovi i rakete koji lete u gornjim slojevima atmosfere.
Očigledno da ćemo pod hipersoničnim brzinama podrazumevati brzine pet ili više puta veće od brzine zvuka.
Prvi uključuju, na primer, protivbrodske ili hipersonične rakete koje nanose udar po kopnenim ciljevima. Za kopneni sistem protivvazdušne odbrane takav cilj će biti izuzetno teško uništiti. Mala visina leta i velika brzina u kombinaciji sa slabom vidljivošću na radaru označava zagarantovano otkrivanje uz kašnjenje i poteškoće za radare odbrambenih sistema tokom presretanja cilja. Ali meta još i mora biti pogođena!
Drugi tip su balističke rakete ili bojevi blokovi balističkih raketa sa sistemom navođenja, koji lete duž granice atmosfere. Sistem za upozoravanje na raketni napad će ih otkriti, ali mnogo kasnije od konvencionalnih klasičnih raketa. Razlog je taj što konvencionalne balističke rakete na vrhu putanje dosežu visine od 100 ili više kilometara i uzdižu se iznad radio-horizonta mnogo ranije od hipersoničnih „jedrilica“ koje se kreću na nižim visinama. Jednostavno rečeno, konvencionalne rakete se mogu videti izdaleka. Pored toga, brzina leta hiperosničnih raketa na velikim visinama je mnogo veća od brzine raketa na malim visinama — 10 do 15 brzina zvuka i više. Osim toga, ove rakete mogu manevrisati, što dovodi do toga da se stalno mora iznova računati njihova putanja i ponovo određivati tačka presretanja raketama odbrambenog sistema.
Ranjivih objekata ima mnogo, ali zaštita će se naći
Šta ćemo štititi? Najvažnije objekte: komandni centri, ratni brodovi, vojne baze, lansirni sistemi strateških nuklearnih snaga.
Shodno tome, protivvazdušni sistemi moraju biti mobilni, to jest, po načinima raspoređivanja bliski savremenim protivraketnim sistemima S-400. Očekuje se da će sastav takvih odbrambenih sistema obuhvatiti radarsku opremu za otkrivanje, komandno-računarski centar i borbene sisteme — lansirne sisteme raketa ili druga sredstva za uništavanje raketa koje napadaju.
Brže od svetlosti
O kojim drugim sredstvima je reč? Ako pogledamo u budućnosti i uključimo maštu, ispostaviće se da je zrak svetlosti sredstvo momentalnog uticaj na cilj. Brzina svetlosti je oko 300 hiljada metara u sekundi, još ništa brže „nije smišljeno“. Odnosno, idealan sistem za uništavanje cilja koji je već otkriven i koji prate radari naše odbrane biće laser. Naravno, radovi na razvoju protivraketnih lasera su vođeni u SSSR, i u SAD od šezdesetih godina prošlog veka. Pored toga, režiseri su se ozbiljno zainteresovali za lasere u filmovima u kojima su sve uništavali. Istina je da su ovi filmovi iz žanra fantastike, evo i zašto.
Laser ima jednu problematičnu karakteristiku: potrebna je ogromna energija da bi se uništila moderna raketa udaljena nekoliko desetina kilometara. Posebno imajući u vidu da se laserski zrak raspršuje u atmosferi, a cilj ne treba samo „osvetliti baterijskom lampom“, već se mora delovati na cilj možda nekoliko sekundi da bi se izazvalo zagrevanje dovoljno za njegovo uništavanje.
Laser kao oružje: nerealno i skupo
Sve u svemu, potreban je moćan laser sa ogromnim zalihama energije, sposoban da veoma brzo i prati vrlo brzi cilj, i istovremeno da bude jako tačan. Cilj se kreće hipersoničnom brzinom u atmosferi u plazma oblaku — konstrukcija takve rakete-cilja je izrađena za dugoročni uticaj visokih temperaturama na korpus. Odnosno, laser mora da utiče na takav cilj sa još višim temperaturama, govorimo o hiljadama stepeni Celzijusa.
Čini se da sada uopšte nema izvora energije prihvatljivih veličina koji bi mogli obezbediti rad takvih „svetiljki“. A takvih sistema bi trebalo da bude relativno mnogo jer moramo obezbediti zaštitu desetak strateški važnih objekata u zemlji. Generalno, pored čisto tehničkih problema, koji čak i uzimajući u obzir ogroman napredak u stvaranju minijaturnih nuklearnih reaktora, verovatno neće biti rešeni u narednim decenijama, postoje još i ekonomski problemi: stvaranje ovakvih monstruoznih sistema biće izuzetno veliko finansijsko opterećenje.
Stari PVO, ali sa novim mogućnostima
Pa šta je realna opcija? Tradicionalni protivavionski raketni sistemi protivvazdušne odbrane sa novim svojstvima. Najverovatnije će to biti PVO sistem S-500 „Prometej“. Već pre nekoliko godina, kada su se radovi na „Prometeju“ odvijali samo na papiru, rečeno je da će biti konstruisan novi kompleks uzimajući u obzir mogućnost uništavanja bilo kakvih hipersoničnih ciljeva.
Borbeno oružanje S-500 postaće, očigledno, dva-tri tipa raketa sa zonama uništenja koje se presecaju. Na primer:
Raketa kratkog dometa, velike brzine i konstruisana za veliko preopterećenje tokom manevrisanja. Verovatno ona neće moći da stigne sve hipersonične ciljeve, ali paljba takvih raketa koje su lansirane prema cilju ili u slučaju kada cilj prolazi po tangenti sistema PVO, moraće da ispuni postavljeni zadatak.
Raketa srednjeg dometa će očigledno biti univerzalnija i uglavnom je namenjena za borbu protiv vazdušnih ciljeva, ali to ne isključuje mogućnost uništenja i hipersoničnih ciljeva.
Najzanimljivija će biti raketa dugog dometa — njen udarni stepen (a takva raketa može biti višestepenasta) će imati sopstveni sistem za navođenje. Za razliku od ranijih tipova raketa koje će se uglavnom lansirati u susret cilju, raketa dugog dometa ih može čak „stići“, što će zahtevati izuzetno veliku brzinu leta, ali će novom sistemu protivvazdušne odbrane dati priliku da zasigurno uništi objekat koji predstavlja pretnju.
Naravno, podaci o stvarnim mogućnostima S-500 „Prometej“ još nisu objavljeni, ali očekuje se da će testiranje glavnih komponenti biti završeno ove godine, a već od 2021. godine kompleks će moći da bude u službi Vazdušno-kosmičkih snaga. Teoretski konstruisane posebno za uništavanje hipersoničnih raketa, takođe mogu biti deo prethodno postavljenih sistema S-400.
Kakve veze Tramp i Poljska imaju sa ovim?
Svi se sećamo kako je sredinom maja predsednik SAD Donald Tramp najavio novu tajanstvenu „super raketu“.
Tramp je izjavio da će nova raketa biti oko tri puta brža od onih koje su konstruisale Rusija i Kina. Pentagon je tada odbio da pojasni reči predsednika države, a korisnici interneta su počeli da prave šale na ovaj račun.
Sjedinjene Države će ubrzati testiranje hipersoničnog oružja u narednoj godini. To je 18. juna na onlajn seminaru izjavio Majkl Vajt, čovek koji je u Pentagonu odgovoran za ovu vrstu oružja.
U svoje vreme američke rakete „Peršing 2“, raspoređene u Evropi, imale su tako kratko vreme letenja i tako visoku tačnost, da su najverovatnije mogle da ostave SSSR bez rukovodstva, čak i pre nego što je rukovodstvo odlučilo da uzvrati udar.
Ako se, na kraju krajeva, hipersonične američke rakete pojave i ako budu srednjeg dometa, upravo u Poljskoj, istorija se može ponoviti, ali sa još manje vremena za Moskvu. A jedini način zaštite od takvih pretnji je stvaranje sredstava za uništavanje hipersoničnih ciljeva.