Budžetski deficiti članica evrozone u proseku će ove godine doseći 8 odsto BDP-a, „što je daleko iznad nivoa zabeleženih u ekonomskoj krizi 2008. godine“, naglašava Evropska centralna banka u svom izveštaju objavljenom ovog utorka. A zbog toga će ukupni dug članica evrozone, sa sadašnjih 86 odsto BDP-a, u proseku porasti na preko 100 odsto; u slučaju Grčke na skoro 200 odsto njenog BDP-a, na barem 160 odsto kada je reč o Italiji, 130 odsto u Portugaliji i oko 120 odsto u Francuskoj i Španiji.
Najdublja recesija posle Drugog svetskog rata
Ukupno, predviđa ovih dana i OECD, organizacija koja okuplja najbogatije zemlje sveta, dug njenih članica porašće za najmanje 17 biliona – hiljada milijardi – dolara, a „nivoi duga mogli bi da porastu još i više ako ekonomski oporavak od pandemije bude sporiji nego što se ekonomisti nadaju“.
A upravo bi to i moglo da se dogodi jer Evropska centralna banka predviđa i da će „zemlje evrozone pretrpeti najdublju recesiju posle Drugog svetskog rata, s BDP-om koji će biti smanjen za 5 do 12 procenata“.
Kako pak „kombinacija ekonomija koje se smanjuju i deficita koji rastu automatski povećava teret duga“, ne čudi mnogo što „Vašington post“ mračno ukazuje: „Američka i globalne ekonomije nalaze se u opasnom stanju, a ipak, opasnost je možda potcenjena. Jer tik izvan vidokruga leži druga velika pretnja: globalna dužnička kriza, čiji je centar u Evropi. I sigurno je da će nova dužnička kriza prolongirati i pogoršati najgori ekonomski slom još od Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka.“
Italijanska pretnja
Posebnu pažnju i zabrinutost izaziva porast duga Italije, u najboljem slučaju na spomenutih 160 odsto njenog BDP-a a možda i na čak 180 odsto, što je procena koju prenosi „Vašington post“ u svom tekstu pod naslovom „Zašto je dug Italije važan za svakoga“. „Ako ne bude organizovana neka vrsta finansijskog spašavanja, Italija bi mogla da bude isterana iz zone evra, povlačeći za sobom i neke druge visoko zadužene zemlje. A vredi podsetiti da Italija ima treću najveću ekonomiju u evrozoni, iza Nemačke i Francuske,“ navodi „Vašington post“.
I tu u igru uskače Kina. Onaj plan Merkelove i Makrona za saniranje ekonomske krize, ukazuje „Fajnenšel tajms“, „uključuje i konkretan zahtev za industrijskom politikom koja bi Evropu zaštitila od investicija trećih država u strateškim sektorima. Ipak, takva strategija predstavljala bi problem za Italiju, najvećeg budućeg korisnika kineskih investicija u Evropi... Dvadeset godina članstva u evrozoni dovelo je Italijane do tačke u kojoj Kinu smatraju za svog najvažnijeg strateškog partnera“.
Bude li prinuđena da bira između pogoršane dužničke krize i kineskih investicija, šta će Italija izabrati? Koliko je zapravo ozbiljna opasnost od izbijanja dužničke krize, povrh ekonomske krize koja je već započela? Postoji li dobar izlaz iz ove situacije, i kakve će biti njene ekonomske i političke posledice?
Začarani krug
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Slobodan Janković i Stevica Deđanski, predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje.
Ovde jeste reč o svojevrsnom začaranom krugu u kome bez dodatnog zaduživanja neće biti moguće saniranje ekonomske krize, a dodatno zaduživanje može da izazove dužničku krizu, napominje Stevica Deđanski, naglašavajući da „to nisu fatalistička predviđanja ili teorije zavere, već jer reč o podacima ozbiljnih institucija kakvi su OECD i Evropska centralna banka, koje predviđaju ozbiljan rast duga u narednom periodu. Evidentno je da je problem veliki, tim veći što je reč o zemljama koje su već nagomilale velike količine duga u periodu između 2008. i 2019. godine, a sada se očekuje i još oštriji rast; iz jedne krize koja se relativno sporo razvijala, one sada ulaze u galopirajuću krizu. Reč je o scenariju koji ne može da se izbegne, i samo je pitanje šta će s tim u vezi biti preduzeto.“
Tempirana bomba u srcu Evrozone
Odgovarajući na pitanje „zašto je dug Italije važan za svakoga“ koje postavlja „Vašington post“, Slobodan Janković objašnjava da, „zbog veličine svog duga i veličine svoje ekonomije, Italija potencijalno predstavlja tempiranu bombu u srcu evrozone, a perspektiva je utoliko teža jer joj se u ovoj godini predviđa recesija koja će iznositi između 9 i 13 odsto BDP-a. Već je započeo i beg kapitala iz Italije, što će, uz očekivani porast nezaposlenosti, situaciju dodatno pogoršati.“
„Sva predviđanja govore da će predstojeća kriza biti gora od one iz 2008. godine“, ističe Stevica Deđanski. „Ako se recesija predviđa čak i jednoj Nemačkoj, kao ubedljivo najmoćnijoj privredi evrozone, šta tek čeka sve ostale, poput Italije čiji je ekonomski rast u stagnaciji već 30 godina?“
Veliki reset
U situaciji s kojom se sad suočavaju najrazvijenije države Zapadne Evrope nema jednostavnog, a još manje lakog rešenja. „Fajnenšel tajms“, u jednom od tekstova koji se bave pitanjem izbijanja dužničke krize i njenog rešavanja, navodi: „Vlade bi mogle da uđu u koštac s dugom kroz podizanje poreza i smanjenje javne potrošnje, ali malo ih je koji žele da krenu tim putem posle gotovo čitave decenije umanjivanja javne potrošnje. A ekonomisti upozoravaju da bi negativne posledice za rast lako mogle da prevaziđu benefite takve politike.“
A perspektiva je utoliko komplikovanija što su i dosadašnje mere štednje, prema podacima „Evrostata“, Italiji samo donele još veći dug umesto njegovog smanjivanja – sa 103,9 odsto BDP-a 2007. godine italijanski dug dospeo je na 134,8 odsto 2018, a do kraja ove godine će porasti čak na 160 do 180 odsto BDP-a ove zemlje.
„Kao i mnogi drugi, i Italija je krenula putem reformi koje su na kraju i proizvele ovako loše ekonomske pokazatelje“, komentariše Slobodan Janković. „Italija sad očekuje novac iz fondova Evropske unije; govori se o 153 milijarde evra tokom perioda od naredne četiri godine, međutim, od te cifre sama Italija treba da obezbedi 96 milijardi koje će onda vraćati s kamatom. Suština tog plana je, dakle, da se članice EU još više zaduže.“
I time se dolazi do naredne opasnosti, koja se sastoji u realnoj mogućnosti rasta kamata na nagomilane dugove, što bi onda izazvalo i poteškoće kada je reč o njihovom redovnom servisiranju, što automatski povećava i rizik od bankrota. Na to upozorava i Evropska centralna banka: „Porast nivoa javnog duga mogao bi da podstakne reevaluaciju rizika od strane učesnika na tržištu, i da poveća pritisak na ranjivije države.“
Dugoročno, smatra Stevica Deđanski, ovakav poredak ne može da se održi, i zato će, zaključuje Sputnjikov sagovornik, „morati da se dogodi nekakav veliki reset, a pitanje je na koji će se način on dogoditi. Ono što je pak sigurno jeste da to neće imati samo ekonomske, već i geopolitičke posledice. Otuda i realan strah koji je prisutan u političkim elitama u svim ovim zemljama.“