Zbog tajnosti, o ovom sistemu se gotovo nikada ne piše u zvaničnim medijima. Uprkos tome, on bi u budućnosti trebalo da postane jedan od ešalona ruske odbrane protiv svemirskog „oka“ potencijalnog protivnika.
Poznati analitičar u oblasti sovjetskih i ruskih svemirskih programa Bart Hendriks nedavno je objavio članak u „Spejs rivju“ koji govori o najnovijem domaćem avijaciono-svemirskom raketnom kompleksu „Burevesnik“.
Prvo šta treba da znate: ovaj kompleks ne treba mešati sa drugim „Burevesnikom“, krstarećom raketom sa nuklearnim oružjem.
„Burevesnik“ o kojem će biti reč u našem tekstu je protivsatelitsko oružje (ASAT). I o njemu se praktično ne piše u zvaničnim izvorima informacija. Međutim, vesti i fotografije koje se mogu sakupiti bukvalno kao mrvice, i dalje omogućavaju da se formira određena slika, stoga u specijalizovanim blogovima i izdanjima informacija o „Burevestnike“ postoji odavno. O njemu sam pisao i ja za portal Milir. Naravno, u okviru detaljnih informacija koje nam omogućavaju da ne pređemo granice tajnosti koje uvek prate tako važne vojne projekte. Ali za početak — pozadina priče.
SAD su objavile rat satelitima...
Počnimo od toga da je smanjenje protivsatelitskog oružja postalo masovno 1980-ih godina kada su u SAD počeli sa testiranjem protivsatelitske rakete ASM-135 koja je lansirana prema ciljevima u svemiru sa aviona-nosača F-15. Princip rada vazduhoplovnog sistema protivsatelitskog oružja je jednostavan: avion-nosač podiže raketu na visinu od oko 20 kilometara, ubrzava, pravi zaokret pilotaža i lansira raketu u svemir. U stvari, avion-nosač obavlja ulogu prve faze svemirske rakete-nosača. Putanja leta rakete dalje je konstruisana tako da se njen put seče sa putanjom leta ciljanog satelita. Borbena faza protivsatelitskog oružja je manevarski presretač malih dimenzija, koji rasprsnim nabojem ili direktnim sudarom uništava svemirski cilj, na primer, izviđački satelit. Brzine približavanja presretačkih uređaja i ciljanih satelita na pravcima presecanja i prilaska biće ogromne — nekoliko kilometara u sekundi. U takvim uslovima, čak i običan mehanički sudar neizbežno će prekinuti funkcionisanje veštačkog Zemljinog satelita.
...I SSSR je prihvatio izazov
U SSSR-u je 1980-ih godina projektovan sličan vazduhoplovni protivsatelitski kompleks „Kontakt“, gde se kao avion-nosač koristio u to vreme najmoderniji supersonični presretačdugog dometa MiG-31. Avion nosač MiG-31D bio je spreman do kraja 1986. godine i 1987. je poslat na testiranja. Na avionu je postavljen centralni pokretni pilon, sa koga je visila ogromna (do 10 tona) protivsatelitska raketa. Mig-31D je bio opremljen velikim trouglastim površinama na krajevima krila („perajima“), sličnim onima koji su stajali na prototipu Mig-25P. „Peraja“ su služila za povećanje stabilnosti u letu, kada su veliku raketu kačili pod avion. Početkom 1990-ih konstruktorska faza testiranja leta aviona Mig-31D je završena, i on je bio premešten radi daljeg testiranja na vojnom poligonu „Sari-Šagan“ u Kazahstanu. Ali ubrzo je sav posao na projektu sveden na minimum i avioni su ostali u hangaru na poligonu.
Oživljavanje projekta
U avgustu 2009. godine, glavni komandant ruskih vazduhoplovnih snaga, general pukovnik Aleksandar Zelin podsetio je da je u sovjetsko vreme za zadatke protivsvemirske odbrane projektovan upravo Mig-31 i izjavio je da se ovaj sistem „reanimira za rešavanje tih zadataka“. Tako smo prvi put saznali za obnavljanje radova u savremenoj Rusiji koji obuhvataju novu generaciju vazduhoplovnog protivsatelitskog sistema.
Osnova „Burevesnika“ je ažurirani sistem kontrole svemira koji omogućava momentalnu razmenu informacija o nastaloj svemirskoj situaciji između različitih svemirskih struktura — sistema protivraketne, protivvazdušne i protivsvemirske odbrane. Avion nosač je Mig-31, ali sada već „proizvodnja 8“. Avion je dorađen i sada se pod trupom može okačiti teška raketa. Verovatno je sve suvišno demontirano sa mašine kako bi se olakšala masa aviona, kao i zbog činjenice da upotreba nosača aviona protivsatelitskog oružja kao lovca jednostavno nema smisla.
Novu raketu („proizvodnja 293“) za kompleks „Burevesnik“ konstruiše naučno-proizvodna organizacija „Mašinogradnja“.
Ova organizacija je konstruisala i raketni kompleks „Iskander“ i još nekoliko vrsta raketnih sistema različite namene. Poznato je da je raketa na čvrsto gorivo i da je dvostepena, ona u svemir prebacuje aparat presretač koji je opremljen sopstvenim manevrisanim pogonskim sistemom. Zasad nije jasno kako se presretač usmerava na satelit. Postoje dve opcije: po komandama kopnene službe nadgledanja svemira i samostalno u režimu samonavođenja. Najverovatnije će se ove dve opije usmeravanja na cilj spojiti, što će povećati efikasnost sistema.
Zakoni fizike i zakoni politike
Koje veštačke satelite Zemlje može pogoditi ovakav borbeni sistem? Ovde postoje tehnička ograničenja. Nema potrebe da stvarate fantastične slike u glavi o tome kako rakete prodiru u svemir i uništavaju sve što se kreće. Još niko nije „izbrisao“ silu gravitacije i, na primer, takav raketno-svemirski sistem neće moći da pogodi metu u geostacionarnoj orbiti (to jest, na nadmorskoj visini od 35 hiljada kilometara). Ali ciljevi u bliskom svemiru (100-500 kilometara), koji se kreću na udaljenosti, recimo, ne više od 1000 kilometara od aerodroma aviona nosača kompleksa, mogu biti uništeni. Upravo se takvi ciljevi mogu pripisati većini Zemljinih veštačkih satelita obaveštajnog izviđanja, koji će u pretećem vremenskom periodu pružiti usmeravanje visoko preciznog oružja na posebno zaštićene objekte, kao što su komandni centar i beze strateških raketnih snaga.
Pored fizičkih, postoje i politička ograničenja — pojava protivsatelitskog borbenog sistema u jednoj od strana može izazvati novi krug trke u naoružanju. Ali treba istaći da SAD, Kina i Indija sada testiraju svoje protivsatelitske sisteme. Raketa RIM-161 SM-3 sistema protivvazdušnoraketne odbrane „Aegis“, 2008. godine je pogodila veštački satelit Zemlje u orbiti visine 250 kilometara. Rakete novih generacija američkog sistema „Aegis“ imaće još imresivnije mogućnosti. Dakle, u ovoj trci, Rusija sustiže konkurenta.
Takođe napominjemo da je izbor konfiguracije sistema, uzimajući u obzir geopolitički položaj zemlje, logičan — u SAD protivsatelitski sistem nosi mornarica, a u Rusiji sa svojim neograničenim kopnenim prostorima nose avioni sa dugim dometom leta.
Ako ne uništiti, onda makar „oslepeti“
U 2018-2019. godini avioni nosači novog protivsatelitskog kompleksa „Burevesnik“ izvršili su probne letove sa maketama raketa. Za sada se ništa ne zna o lansiranju novog vazduhoplovnog raketnog kompleksa. Naravno, bilo kakva slična testiranja sa stvarnim lansiranjem u svemir ne bi prošla nezapaženo kod međunarodnih nadzornih sredstava. Verovatno će već 2020. godine radovi na stvaranju protivsatelitskog kompleksa biti pri kraju.
Ne zaboravimo da „Burevesnik“ nije jedini ruski projekat na polju protivsatelitskog oružja. Kopneni mobilni protivsatelitski kompleks je „Nudolj“. Možda će, u okviru ujedinjenog svemirskog sistema odbrane, on funkcionisati u saradnji sa „Burevesnikom“ i „Peresvetom“ — laserskim kompleksom koji bi trebalo da pogađa opremu satelita koji se nalaze u visokim orbitama (više od 500 kilometara). Reč je o satelitskim sistemima upozoravanja protiv raketnih napada i komunikacijskim satelita, koje ako ne budu pogođeni, biće makar „oslepljeni“.
Pročitajte još: