Varšavski pakt se razlikovao od NATO-a po tome što su oružane snage Sovjetskog Saveza, Poljske, Bugarske, Češke, Rumunije, Mađarske, Istočne Nemačke i Albanije (do 1968.) delovale kao jedinstveni, odlično podmazan mehanizam. To je postignuto redovnim zajedničkim vežbama.
U operativno-strateškim manevrima „Zapad 81“, koje su održane od 4. do 12. septembra 1981. godine, učestvovalo je više od 100.000 ljudi. Zadatak je bio probijanje neprijateljske odbrane bez korišćenja nuklearnog oružja. Glavna uloga je bila poverena tenkovima, koji bi u slučaju početka trećeg svetskog rata krenuli preko Severnonemačke nizije i Fuldskog koridora u Zapadnu Evropu. Iz pozadine ih je podržavala artiljerija.
Na vežbama „Zapad 81“ ispitan je komandni sistem za borbeno upravljanje strateškim povezivanjem, koji je u osnovi savremenih sistema. Povećana je mobilnost odreda, vojnici su brže reagovali na izmene operativnih okolnosti. Tada je počelo široko da se koristi visoko precizno oružje, kao i vojna avijacija. Kulminacija je bilo iskrcavanje Sedme gardijske padobranske divizije u punom sastavu na poligon u okolini Minska. To je zahtevalo koordinisana dejstva nekoliko desetina aviona vojno-transportne avijacije.
Manevri su iznenadili zapadne analitičare. Prema njihovim proračunima, kada bi NATO zaista morao da se brani od snaga angažovanih u vežbama, bez upotrebe taktičkog nuklearnog oružja ne bi izdržao više od četiri dana.
„Uši“ na svim tačkama planete
Zemlje članice Varšavskog pakta su 1977. godine potpisale sporazum o stvaranju sistema objedinjenog prikupljanjem podataka o protivniku. Sistem je počeo da funkcioniše 1979. godine. Sredstva za radarsko i kosmičko nadgledanje Sovjetskog Saveza, Bugarske, Mađarske, Poljske, Češke, Istočne Nemačke, kao i Vijetnama, Mongolije i Kube radila su zajedno. Socijalistički blok je imao „uši“ praktično na svim tačkama Zemljine kugle.
Sistem je automatski nadgledao radijsko emitovanje protivnika i sva presretnuta saopštenja slao u dva kompjuterska centra – u Moskvi i u Istočnoj Nemačkoj. Tamo su informacije analizirane na osnovu ključnih reči koje bi mogle da budu interesantne specijalnim službama. Sistem je prikupio impozantnu bazu podataka o ključnim osobama tog vremena: političarima, vojnim načelnicima, važnim biznismenima. Pristup toj bazi nije imalo mnogo ljudi, samo obaveštajci s najvišim činovima u socijalističkim zemljama.
NATO je za ovaj sistem saznao tek nakon svedočenja pukovnika Prve glavne uprave KGB-a Sovjetskog Saveza Olega Gordijevskog, kog su britanske specijalne službe zavrbovale krajem sedamdesetih. Zapad nije čak ni pomišljao na takve tehnologije. Posle ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke 1989. godine, kompjuterski centar u Istočnoj Nemačkoj je pripao NATO-u, a sistem je izgubio polovinu kapaciteta. O današnjem statusu tog sistema za prikupljanje informacija nema javno dostupnih podataka.
Bunker za štab
Glavni doprinos vojnoj snazi Varšavskog pakta dao je Sovjetski Savez. Rukovodeće funkcije u organizaciji po pravilu su zauzimali predstavnici Sovjetskog Saveza, a zvanični jezik za komunikaciju bio je ruski. Sedište saveza je bilo u Moskvi.
Ipak, početkom sedamdesetih godina bila je razmatrana mogućnost da se štab prenese bliže potencijalnom poprištu vojnih dejstava. U oktobru 1972. zapadni mediji su preneli da Sovjetski Savez gradi utvrđeni podzemni centar sa komunikacionim sistemom nedaleko od Lavova. Ispod grada su podignuti betonski bunkeri, koji su mogli da izdrže direktan udar nuklearne bojeve glave. Tamo je trebalo da budu smešteni organi vojne uprave Varšavskog pakta. Na kraju se od tih planova odustalo, ali su se sastanci najvišeg komandnog sastava ipak održavali u Lavovu.
Tenkovi u Pragu
Jedina zajednička borbena operacija Varšavskog pakta bio je ulazak u Čehoslovačku u avgustu i septembru 1968. godine i gušenje antisocijalističkih demonstracija. Za to je bilo angažovano oko 400.000 vojnika, više od 6.000 tenkova, borbene tehnike i vozila. Operacija se zvala „Dunav“.
„Tih dana smo morali blisko da sarađujemo sa saveznicima iz bloka. Nije bilo posebnih problema u komunikaciji, pošto je većina oficira dobro govorila ruski. Ali već je tada bilo nagoveštaja raskola. Naloženo mi je bilo da razgovaram s poljskim kapetanom. On je, pažljivo birajući reči, rekao da mnoge njegove kolege ne odobravaju uvođenje tenkova u Prag, iako ispunjavaju naredbe. Obični vojnici su bili daleko od politike, oni su razgovarali i razmenjivali suvenire“, priča sovjetski major u penziji Pavel Škunov.
Do 1968. godine u Čehoslovačkoj nije bilo sovjetske vojske. Nakon gušenja Praškog proleća Sovjetski Savez je tu razmestio veliki vojni kontingent od 130.000 vojnika i oficira. Sporazum o tome bio je jedan od glavnih vojno-političkih rezultata operacije „Dunav“.
Rukovodstvo Varšavskog sporazuma je zajednička dejstva vojnika raznih zemalja ocenilo kao efikasna, ali je organizacija pretrpela prve gubitke: iz bloka je izašla Albanija.