Nekoliko dana nakon ovog brutalnog istrebljenja ljudi, u selu su se pojavili psi koji su izvlačili delove nogu i ruku sa leševa“, ovo je takođe njeno svedočenje. U okviru projekta Ne zastareva RIA Novosti prvi put objavljuje dokumente koje je krimska uprava Federalne službe bezbednosti obelodanila o zločinima nacista.
Ruska ljubavnica nacističkog potpukovnika
Sada nisu poznati samo detalji zločina nacista, već i imena izdajnika, onih koji su sarađivali sa hitlerovcima na Krimu. Vođa ajnzacgrupe, Paul Cap, lično je kriv za ubistvo 13 444 ljudi, uključujući i hiljadu Krimljana. Sud u Minhenu ga je 1970. godine osudio na doživotni zatvor. Pušten je na slobodu 1986. godine i živeo do 1999. Sada se ispostavilo da je imao rusku ljubavnicu.
Našao ju je u Vorošilovsku (sadašnji Stavropolj), kada je rukovodio tamošnjim kažnjavanjem. Iz svedočenja optuženog prevodioca koja je radila u Gestapu u Simferpolju i Majkopu: „U avgustu 1942. godine napustio je Krim i otputovao u Vorošilovsk, gde je u to vreme bio glavni štab policije SS, gde je poveo sa sobom ljubavnicu Ivanovu sa porodicom (majka i sestra) i doveo ih u Simferpolj. U septembru ili oktobru 1943. godine, zajedno sa ljubavnicom Ivanovom i njenom porodicom je otputovao u Berlin.“
Ovo saslušanje je sproveo major državne bezbednosti Krjučkov 21. maja 1945. godine. Tada su sovjetski istražitelji već pronašli mnogo dokaza o zločinima hitlerovaca, ali su i saznali njihova imena. Ali o tome kako je Ivanova, ljubavnica dželata Capa, živela u Belinu, ne zna se ni dan-danas.
Jarci, bunari i kamioni-ubice
Protivtenkovski jarci po čitavom Krimu su postali masovne grobnice za hiljade mirnih sovjetskih građana i ratnih zarobljenika. Ovo je delo ruku Capa. Iz obelodaljenih svedočenja o njemu: „Uzrast 36-38 godina, visok, mršav, smeđokos, malo lice, mali nos. Stigao je na Krim 1941. godine. Rukovodio je svim kaznenim operacijama za istrebljenje sovjetskih građana u Sevastopolju, Jalti i okolini. Lično je odobravao smrtne kazne za uhapšene sovjetske građane. Prilikom razmatranja istražnog materijala o optuženom, prema kojima su istražitelji predlagali zatvorske kazne ili logor, on je vrlo često određivao smrtne kazne.“
Bagerovski jarak, koji se spominje i u dokumentima Nirnberga, postao je jedan od simbola zverstva nacista na Krimu, gde je ubijeno više od sedam hiljada ljudi. Među obelodanjenim dokumentima o Bagerovskom jarku su svedočenja Anastasije Olejnikove, rođene 1908. godine. U avgustu ili julu 1942. godine ona je videla kako su u selu Bagerovo streljali ljude, koje su doveli do jaraka na pet automobila. Tek kasnije, nekoliko dana pre oslobođenja Krima 1944. godine, nacisti su ubili Anastasijinog muža i malog sina: „Sve su nas zatvorili u logoru na železničkoj stanici. Iz razgovora zarobljenika znam da su nemački kazneni organi streljali mnogo sovjetskih građana upravo na teritoriji ovog logora. Moj muž i sin su 18. februara 1944. godine izvučeni iz ćelija i odvezeni van sela. Negde tamo su ih i streljali. Tokom iskopavanja na mestima streljanja sam prepoznala leševe. Ukupno je tokom tog perioda streljano oko 600-700 sovjetskih građana među kojima su bili starci i deca.“
Porodica Olejnikov je dospela u logor zajedno sa drugim Krimljanima koji su se skrivali od okupatora u bagerovskim kamenolomima. Tamo su trovali ljude gasom i bacili na njih zapaljiva burad: „Da niko ne bi napustio kamenolome, Nemci su stvorili pojačanu zaštitu. Sovjetski građani su bili u kamenolomima i morali su gladovati i biti bez vode. Do početka 1944. godine, mnogli su ležali i nisu više mogli da se kreću. Učesnici kaznenog odreda su 10. februara 1944. godine uspeli da prodru u kamenolome i uhapse sve ljude koji su bili tamo, uključujući i mene i moju porodicu“.
Nacisti su na Krimu takođe koristili i dušegupke — kamione-ubice. U obelodanjenim materijalima postoji svedočenje tada 14-godišnje Poline Maksimove, koja je u to vreme bila svedok ubijanja dece i odraslih u dvorištu psihijatrijske bolnice u selu Aleksandrovka u rano proleće 1942. godine: „otvorila su se vrata na zadnjem delu vozila i videla sam unutra jednog muškarca, jednu ženu sa raspuštenom kosom i sa njom dvoje dece uzrasta od pet do šest godina, koji su stojali prislonjeni uz majčine noge.
Zatim je kamion otišao u rikverc do kapije koja vodi u dvorište kolonije za psihički obolele ljude. Do tada su mentalno bolesni ljudi bili postrojeni u nekoliko redova u dvorištu. Sa strana, između kapije i kamiona, stajali su nemački vojnici naoružani mitraljezima. Nakon što se kamion skroz približio kapiji, sa ulice gde sam stajala nisu se mogli videti oboleli, ali su se čuli koraci u kamionu i vrisci obolelih. Shvatila sam da obolele guraju u kamion. Nakon dvadeset-trideset minuta kamion sa zatvorenim zadnjim vratima se udaljio od kapije i zaustavio na dvadeset-trideset metara od nje. Motor kamiona je radio. Iz zadnjeg dela kamiona čuli su se vrisci, stenjanje, zavijanje, kao i udaranje po vratima. Oko kamiona su bili nemački vojnici. Zatim su plač, zavijanje i jecanje počeli postepeno da se smanjuju, a jedan vojnik nemačke vojske je ušao u kabinu kamiona i krenuo u pravcu grada Karasubazar (sadašnji Belogorsk). Posle toga, ljudi su pričali da je kamion u koji su ukrcani ppacijenti, specijalno opremljen za gušenje ljudi, a i ja sam sama shvatila da je tako.“
Još jedno svedočenje je dala Ljubov Feščenko u ferburaru 1944. godine. Blizu njene kuće, Nemci su u šupi držali pet žena iz Jalte. Pod pratnjom su ih vozili da rade u Nikitskoj botaničkoj bašti, a zatim su ih streljali i bacali u bunar. To je Ljubi ispričala lokalna stanovnica Ana Poznjak. Devojčica nije poverovala i zajedno sa 11-godišnjim bratom je rešila da proveri: „Na zidovima jednog bunara su se mogli videti ugrušci krvi. Bunari su bili pet metara udaljeni jedan od drugog. Dno bunara sa tragovima krvi je bilo posuto zemljom.“
Dva meseca kasnije, 10. aprila 1944. godine, šest dana pre oslobađanja Jalte, kroz Ljubino selo su prošla tri pokrivena automobila sa uhapšenim ljudima. „Nakon toga su počeli da streljaju ljude u blizini jednog od pomenutih bunara dubine 40 metara. Čula sam rafalnu paljbu. Sledećeg jutra sam otišla na mesto gde su ih streljali. U blizini bunara je bilo mnogo krvi, razbacanih stvari, cipele, kape, delovi odeće. Čitav bunar je do vrha bio napunjen leševima“, saopštila je ona.
Imena ubica Krimljana
Isti prevodilac iz semferpoljskog gestapoa govori o onima koji su planirali zločine na Krimu, rukovodili ih i lično u njima učestvovali. Ona koristi obične reči kao što su „posao“, „saradnici“, „funkcije“, „osoblje“.
Sa ulaskom nemačkih trupa u Simferopolj, pojavili su se gestapovci pod komandom glavnog oficira Henriha Vinsa. Prema rečma prevodioca, prvih dana su se bavili „izborom i opremom prostorija i tehničkog osoblja za Zonderkomandu br. 11-b i štab SD (Bezbednosna služba SS-a).“ Zatim je stiglo osoblje štaba SD. Vin je predao rukovođenje šefu SD Braunu, a sam se pridružio Zonderkomandi br. 11-b. Braun i njegovi zamenici su slali iz Simferpolja naciste da kažnjavaju po svim okolnim mestima. U Sevastopolju, na Jalti, Feodosiji, Kerču, Džankoju, i Bahčisaraju je radila Zonderkomanda br. 11-b na čelu sa pomenutim Capom.
U protokolu saslušavanja se spominje još jedan prevodilac, koji je radio za SD — Tatjana Mačenbajeva. Nju istraživači procenjuju različito. Istoričar Vsevold Abramv u knjizi „Kerčenska katastrofa 1942.“ navodi svedočenja partizana i stanovnika Simferopolja o tome kako im je ona pomagala iako je radila za Nemce. Nakon što je pobegla sa Nemcima iz oslobođenog Krima i bila već kod saveznika u oslobođenoj Austriji, došla je u sovjetsku komandu u Beču i izjavila da želi da se vrati u SSSR. Sovjetski sud je osudio na 20 godina logora. Abramov opisuje njenu posleratnu sudbinu: „Međutim, sovjetski organi bezbednosti su razumeli sa kim imaju posla i Tatjana je imala sasvim pristojne uslove u zatvoru. Radila je u Kazahstanu u radnom logoru koji se bavio proizvodnjom poljoprivednih proizvoda. Stalno je bila na sudskim procesima gde je bila najvažniji svedok i izvor informacija. Njena kazna je 1946. godine smanjena na deset godina, a 1953. godine je pomilovana i puštena na slobodu.“
Plač dželata
U dokumentima o okupaciji Krima postoji još jedna priča Ljube Feščenko: „Sećam se kako je ubrzo nakon jednog streljanja uveče nemački oficir provalio u našu kuću u zaštitnoj uniformi bez kape, nisam primetila oznake na njegovoj uniformi. Celokupan njegov izgled pokazivao je da nije psihički normalan. Gestovima je pokazivao na krvave tragove na svojoj uniformi i pokušavao na lošem ruskom jeziku da objasni da je on bio zadužen za streljanje dece i staraca. Sve to je bilo propraćeno njegovim histeričnim plačem. Kasnije su ovog oficira zadržali Nemci.“
Svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.
U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.
Pročitajte još: