Film je ustupljen Sputnjiku sa porukom njenog autora Evgenija Baranova Srbima da se čuvaju tokom aktuelne pandemije virusa korona.
„Braćo, sad kada morate da se pridržavate pravila tokom trajanja policijskog časa, želeo bih da vas podržim jednom vrlo važnom i zanimljivom pričom“, poručio je Baranov u uvodnom delu filma.
U povesti o relikvijama nema i ne može da bude beznačajnih detalja. Put najvećih svetinja dug 2000 godina poznat je u opštim crtama. Međutim, i do dan-danas neki segmenti i dalje su tajna. Takva je i jedna priča o tome kako su svetinje koje su spasavali od boljševika dospele u Kopenhagen, u ruke majke poslednjeg ruskog cara — carice Marije Fjodorovne.
Poznato je da su 1919. godine, pre nego što su crveni osvojili grad Gatčina, svetinje koje su se nalazile u mesnom Hramu bile tajno prenete preko najbliže granice u Estoniju. Njih je bukvalno na rukama izneo starešina hrama u gradu Gatčina, otac Jovan Bogojavlenski, koji je kasnije postao duhovnik ranijeg ruskog patrijarha Aleksija Drugog. Potom se svetinjama gubi svaki trag sve do kraja 1921. godine, kada su se na čudesan način obrele u Danskoj u rukama carice udovice. Ovi dokumenti su originalni dokaz. Sada znamo ko je, kako i u kakvim okolnostima uspeo da carske svetinje vrati u ruke Romanova.
Dakle, vratimo se rukopisima. Godine 1920. mladi grof Pavel Grabe obreo se zajedno sa svojom porodicom u izgnanstvu u Kopenhagenu, gde se i zaposlio u velikoj danskoj spoljnotrgovinskoj firmi. Rukovodstvo kompanije neočekivano donosi odluku da mladog čoveka službeno pošalje u Estoniju. Tamo se mladić upoznaje sa danskim konzulom koji u prestonici Estonije vodi veoma neumeren način života. U jednoj od bilijarnica u Talinu, mladom Grabeu prišao je nepoznat čovek koji se po svoj prilici predstavio lažnim imenom – knez Iščejev. Reči koje je neznanac malo kasnije rekao mladiću, Pavel Grabe je zapamtio za čitav život:
„Promislu je ugodno da Vi svojoj Otadžbini učinite neprocenjivu uslugu. Vi, rekao je osećajno, imate jedinstvenu priliku da ova blaga prenesete na bezbedno mesto, da ostanu očuvana sve dok car ponovo ne stane na čelo države. Poseban značaj ovih relikvija je u tome što one potvrđuju legitimnost monarhije u očima njenih podanika!“
Proći će nekoliko dana i novi poznanik Pavla Grabea pokazaće mladom čoveku mesto gde se dve godine skrivaju najvažnije svetinje hrišćanskog sveta. Plan spasavanja relikvija bio je ovakav: nagovoriti ili ucenom prinuditi danskog konzula da svetinje pošalje diplomatskom poštom u Kopenhagen. Noću, vezanih očiju, mladog Grabea dovoze u neki ženski manastir. Tu je čovek, koji se krio pod prezimenom Iščejev, još jednom mladog grofa podsetio na značaj koji svetinje imaju za ruski presto:
„Kada dođe vreme da se obnovi monarhija“, rekao je knez zamišljeno i kao da rasuđuje sa samim sobom, „ove relikvije dobiće ogroman značaj za one koji ih budu posedovali... Ovo blago nije bezbedno u Estoniji. Boljševici, vlada Estonije, a najvažnije, Vatikan i Ruska pravoslavna crkva van granica Rusije, čak i Malteški vitezovi i sam Bog zna ko sve još – verujte mi – traže i žele da zavladaju ovim relikvijama radi vlastitih ciljeva, političkih i svakojakih drugih. Samo drago kamenje je uistinu kao iz bajke i vredi čitavo bogatstvo. Pre ili kasnije neko će otkriti gde su skrivene. Eto zašto moramo da ih dostavimo na sigurno mesto...
Nakon što su ove reči izrečene, Grabe je prvi put ugledao relikvije koje je potom morao da skriva ispod kreveta, sve dok popustljivi danski konzul ipak nije stavio diplomatske pečate na poštanski sanduk koji je poslat u Kopenhagen... Proći će gotovo sto godina kada će, sada već bivši predsednik Crne Gore i bivši premijer bivše Jugoslavije, nevoljno potvrditi reči koje je 1921. godine, kasno noću u nepoznatom estonskom manastiru, izrekao čovek koji se skrivao iza imena kneza Iščejeva...
Autor teksta: Goran Šimpraga