Prema njegovim rečima, u Kini se nije osećao kao drugačiji od drugih, dok se u SAD suočio s tim da se ljudi dele na „zarazne“ i „nevine“.
„Kada se moja porodica vratila u SAD posle šest nedelja karantina u Šangaju, naši prijatelji i rođaci su nas pozdravljali, osećajući olakšanje zbog toga što smo najzad bezbedni. Ipak, za manje od nedelju dana po povratku kući mi više ne delimo osećaj svojih prijatelja. U Šangaju smo se osećali bezbednije nego u SAD“, piše Perman u tekstu za En-Bi-Es.
Stroga kineska kontrola
Uznemirenost se, kako navodi, pojavila čim su njegova porodica i on kročili na američko tle. U Kini je medicinski pregled na aerodromu obavljen pre nego što su pušteni u zone u kojima su ostali putnici.
Na međunarodnom aerodromu u Čikagu Perman je s porodicom stajao u redu sa stotinama drugih putnika na granici, pre nego što su ih, najzad, identifikovali kao ljude koji su se upravo vratili iz Kine. Tek tada ih je mladić u uniformi Centra za kontrolu i profilaksu oboljenja SAD odveo u stranu da bi im proverio temperaturu i dao im informativnu brošuru u kojoj se navodi da se svima koji dolaze iz Kine preporučuje 14-dnevna samoizolacija. Saradnici aerodroma, pritom, nijednom nisu pitali Permana i ostale članove njegove porodice kuda su krenuli.
„Preživeo sam karantin zbog virusa korone u dve zemlje i mogu da kažem da se oseća ogromna razlika ne samo na aerodromima. U Kini sam imao utisak da su svi svesni obaveze da se izoluju i da su ljudi gotovo odmah promenili navike. Dezinfekcija, održavanje higijene i socijalno distanciranje su uvek bili prioritet za sve. Ne mogu sa sigurnošću da kažem da li je zaista tako, ali čini se da je autoritarnost kineske države obavila dobar posao“, navodi autor.
Američka isključivost
U Americi, međutim, sloboda ličnosti predstavlja glavni motor koji pokreće američku isključivost. Naravno, ozbiljno je pitanje koliko se slobode može žrtvovati u ime javnog dobra, ali popustljivo ponašanje, stavljanje lične slobode u prvi plan i potpuno odsustvo liderstva među predstavnicima vlasti doveli su Amerikance u konfuziju i opasnost.
„U Šangaju, i koji smo se preselili u avgustu da bismo svom sinu dali mogućnost da oseti kineski način života, nosili smo maske svaki put kada smo izlazili radi kupovine, ili prosto da prošetamo. Videli smo da su svi restorani, parkovi, muzeji i prodavnice, s izuzetkom prehrambenih, zatvoreni i pripremljeni za karantin neograničenog trajanja“, navodi autor.
Perman kaže da se u svojoj zemlji oseća kao da na čelu ima žig potencijalnog prenosioca zaraze.
„Zdrav sam, ne predstavljam pretnju. Ovde postoji oštra razlika između 'zaraznih' i 'nevinih', koji ne treba da menjaju svoje ponašanje, jer je sloboda ličnosti dragocenija od poštovanja društva“, smatra Perman.
Autor kaže da je napustio Šangaj u vreme kada su se u gradu pojavili prvi znaci optimizma. Novi slučajevi su bili retki i život je počeo da se vraća u normalu. Milioni koji su bili u karantinu počeli su bojažljivo da izlaze iz kuća.
„Doputovali smo u SAD i zatekli paniku. Instrukcije se menjaju iz dana u dan, od resora do resora. Testovi za virus korone i odgovarajuće medicinske ustanove su u deficitu. I postaje jasno da vlada nije u stanju da zaustavi širenje bolesti. Ne možemo prosto da sse nadamo da će ljudi koji su u zoni visokog rizika ipak nekako uspeti da ne zaraze druge. To zavisi od svih nas, od svakog od nas. Svi smo mi pretnja, i svi smo nevini“, naglašava Perman.