Kada je u Japanu emitovana 38. epizoda animirane dečije serije „Pokemon“, bila je to senzacija koja je privlačila otprilike četiri miliona gledalaca nedeljno. Dok se nije dogodilo nešto neobično – toliko neobično da je postalo predmet ispitivanja medicinskih časopisa. Epizoda „Pokemon“ koja je emitovana 16. decembra 1997. prikazala je scenu kataklizmične eksplozije. Sevanje crvene i plave boje počelo je da pulsira na ekranu. Iako je to trajalo samo nekoliko sekundi, stotine dece je pogođeno trenutnim fizičkim odgovorom koji je išao od glavobolje i vrtoglavice do ozbiljnih napada. U japanske bolnice dolazili su gledaoci zbog epileptičnih simptoma, piše portal „Mental flos“.
Talas štetnih efekata postao je međunarodna vest
Nikada ranije televizijski program nije imao tako neposredne posledice po zdravlje publike. Neki su u početku odbacili čitavu stvar kao prevaru ili eventualno masovnu histeriju, ali fizičke reakcije su bile stvarne. Šta je učinilo ovu epizodu Pokemona toliko opasnom – čak i kod onih gledalaca koji nemaju epilepsiju? I može li se to ponoviti?
Potencijal televizijskog programa da pokrene napade se nalazi u načinu na koji emituje svetlost. Poznato je da svetlost koja se emituje na frekvencijama između 10 i 30 herca izaziva simptome kod određenog dela populacije koji im je podložan. Crvena boja je takođe stimulativna. Kada se svetlost preusmerava iz boje u crnu i natrag, može se desiti tzv. fotosenzitivna epilepsija, gde određeni vizuelni stimulusi mogu izazvati napad.
Kao rezultat toga, pregršt programa je podstakao zabrinutost gledalaca. U Velikoj Britaniji su 1993. prijavljena tri napada usled reklame za rezance, koja je sadržala trepereću svetlost, zbog čega je reklama povučena. Animacija za Olimpijske igre 2012. godine takođe je pokrenula štetne efekte kod 18 gledalaca. Ljudi ne moraju imati epilepsiju da bi imali napad. Mogu imati nedijagnostifikovano stanje i biti bez simptoma do gledanja takvih snimaka. Drugi bi mogli reagovati čak i ako imaju glavobolje ili druge simptome kao rezultat preterane osetljivosti na trepereću svetlost.
Tehnika bleštanja koja je dovela do pogubnih efekata
U japanskoj animaciji očigledno nije bilo slučajeva da efekt stroba izazove nevolje. Animatori su to smatrali tehnikom i nazvali je paka-paka. Ona naglašava svetla i treperenje, a cilj je bio da gledalac posmatra scenu visokog intenziteta.
Scena se dogodila otprilike 21 minut nakon početka epizode i to je ono što je podstaklo pojedince sa fotosenzitivnom epilepsijom da reaguju. Statistički, to je imalo smisla. Smatra se da je jedan od 4.000 ljudi osetljiv na to stanje. Ako četiri miliona ljudi to gleda, hiljadu je moglo imati napad. Prijavljeno je 618 ljudi koji su hospitalizovani. Neki su čak završili na intenzivnoj nezi sa problemima disanja.
Nauci je trebalo vremena da shvati zašto je ovo emitovanje bilo tako posebno konsekventno, čak i među onima koji nisu bili epileptičari. Kako se ispostavilo, delimično je zaslužno tipično životno okruženje u nekim oblastima Japana. U malim dnevnim sobama često su dominirali veliki televizijski ekrani, deca su bila suočena sa neverovatnom treperavom slikom. Neka su sedela blizu ekrana, a deca su podložnija epileptičnim napadima. Dužina sekvence, koja je iznosila otprilike šest sekundi, i njen snažni naglasak na crvenoj boji, takođe su mogli igrati ulogu.
Novi propisi u emitovanju u animaciji
Animatori su bili zbunjeni. Sekvence paka paka-tehnike i bleštanja korišćeni su i ranije, mada verovatno ne u programu za decu.
Epizoda je povučena iz serije i nikada nije reprizirana. Sama serija je u Japanu potpuno ukinuta, a vratila se tek u aprilu 1998. godine i nosila je upozorenja. Kada je „Pokemon“ uvezen u Ameriku 1999. godine, ta epizoda je predvidivo izostavljena. U Japanu su primenjeni novi standardi emitovanja koji su odredili da crvena boja ne može da treperi više od tri puta u sekundi, sa ne više od pet treptaja u sekundi druge boje.