Neandertalci su bili lovci u hladnim stepama Evrope. Srodni denisovci nastanjivali su Aziju, dok je primitivniji homo erektus živeo u Indoneziji, a homo rodesijensis u Centralnoj Africi.
Pored njih je živelo nekoliko vrsta sa malim mozgovima: homo naledi u Južnoj Africi, homo luconensis na Filipinima, homo floresijensis („hobiti“) u Indoneziji i misteriozni ljudi iz Crvenojelenje pećine u Kini.
Pre 10.000 godina svi su nestali. Nestanak ovih vrsta liči na masovno izumiranje. Ali nema očigledne katastrofe u životnoj sredini – vulkanske erupcije, klimatske promene, udar asteroida – koja je do toga dovela.
Umesto toga, vreme izumiranja ukazuje da su oni nestali širenjem nove vrste, koja se razvijala pre 260.000-350.000 godina u Južnoj Africi: homosapijensa.
Širenje modernih ljudi iz Afrike prouzrokovalo je šesto masovno izumiranje, događaj veći od nestanka sisara ledenog doba i uništavanja prašuma civilizacijom danas. Ali da li su drugi ljudi bili prve žrtve?
Mi smo jedinstveno opasna vrsta. Lovili smo mamute, lenjivce i druge životinje do istrebljenja. Uništili smo ravnice i šume, modifikujući preko polovine kopnene površine planete. Izmenili smo klimu planete.
Ali najopasniji smo za drugu ljudsku populaciju, jer se takmičimo za resurse i zemlju.
Istorija je puna primera ljudi koji ratuju, premeštaju i uništavaju druge grupe ljudi preko teritorije, od Rimskog uništavanja Kartagine, do američkog osvajanja današnje teritorije i britanske kolonizacije Australije. Nedavno je bilo i genocida i etničkog čišćenja u Ruandi, Iraku, Darfuru i Mjanmaru...
Poput upotrebe jezika ili alata, sposobnost i težnja da se učestvuje u genocidu je, verovatno, instinktivni deo ljudske prirode. Malo je razloga zbog kojih možemo pomisliti da su rani homosapijensi bili manje nasilni, manje netolerantni – manje ljudski.
Optimisti su rane lovce-sakupljače karakterisali kao mirne, plemenite divljake i tvrdili da naša kultura, a ne naša priroda, stvara nasilje. Ali terenske studije, istorijski izveštaji i arheologija pokazuju da je rat u primitivnim kulturama bio intenzivan i smrtonosan.
Neolitsko oružje poput toljage, koplja, sekire i luka u kombinaciji sa gerilskim taktikama poput naleta i zaseda bilo je pogubno. Nasilje je bilo najčešći uzrok smrti među muškarcima u tim društvima.
Malo je verovatno da su druge ljudske vrste bile mnogo mirnije. Postojanje kooperativnog nasilja kod muških šimpanzi ukazuje da je rat prethodio evoluciji ljudi.
Neandertalski skeleti prikazuju obrasce povreda koje su u skladu sa ratovanjem. Ali sofisticirano oružje verovatno je dalo homosapijensu vojnu prednost.
Složeni alati i kultivacija takođe su nam pomogli da efikasno uzgajamo širi spektar životinja i biljaka, hranimo veća plemena i dajemo našoj vrsti stratešku prednost u broju.
Presudno oružje
Pećinske slike, rezbarije i muzički instrumenti nagoveštavaju nešto daleko opasnije: sofisticirani kapacitet za apstraktnu misao i komunikaciju. Sposobnost za saradnju, planiranje, strategije, manipulisanje i obmanjivanje možda su bili naše krajnje oružje.
U Evropi, jedinom mestu sa relativno potpunim arheološkim zapisima, fosili pokazuju da su u roku od nekoliko hiljada godina od našeg dolaska neandertalci nestali.
Tragovi neandertalske DNK kod nekih Evroazijaca dokazuju da ih nismo zamenili nakon što su izumrli. Upoznali smo se i neko vreme se družili.
Inače, DNK govori o drugim susretima sa arhaičnim ljudima. Istočnoazijske, polinezijske i australijske grupe imaju DNK iz denisovanaca. DNK druge vrste, verovatno homo erektus, javlja se kod mnogih azijskih ljudi. Afrički genomi pokazuju tragove DNK još jedne arhaične vrste. Činjenica da smo sarađivali sa tim drugim vrstama dokazuje da su one nestale tek nakon što su nas srele.
Ali zašto bi naši preci izbrisali svoje rođake, prouzrokujući masovno izumiranje – ili, možda tačnije, masovni genocid?
Odgovor leži u rastu stanovništva. Ljudi se razmnožavaju eksponencijalno, kao i sve vrste. Istorijski, duplirali smo populaciju svakih 25 godina. I kad su ljudi postali kooperativni lovci, nismo imali predatore.
Bez predatora koji kontrolišu naš broj, i uz malo planiranja porodice, populacija je rasla i koristila raspoložive resurse.
Dalji rast ili nestašica hrane prouzrokovana sušom, oštrim zimama ili obilatost prinosa neminovno bi doveli plemena u sukob oko hrane i teritorije. Rat je postao kontrola rasta stanovništva, možda najvažnija.
Naše uklanjanje drugih vrsta verovatno nije bio planirani, koordinisani napor kakav su praktikovale civilizacije. Krajnji rezultat, međutim, bio je jednako konačan. Napad za napadom, zaseda za zasedom, dolina po dolina, moderni ljudi su uništili svoje neprijatelje i uzeli njihovu zemlju.
Ipak, izumiranje neandertalaca trajalo je dugo – hiljadama godina. To je delom zbog toga što je ranim homosapijensima nedostajalo prednosti koju su imali u kasnijim osvajanjima civilizacija: brojčana prednost i epidemije bolesti poput boginja, gripa i ospica, koje su opustošile njihove protivnike.
Ali iako su neandertalci izgubili rat, da bi izdržali tako dugo morali su da se bore i pobede u mnogim bitkama protiv nas, što sugeriše nivo inteligencije sličan našem.