„Centar za analizu evropske politike dalje navodi da imenovanje novog američkog izaslanika za obnavljanje dijaloga Srbije i Kosova daje novi podsticaj za konačno rešenje jednog od najspornijih regionalnih problema“, piše autor Januš Bugajski.
Kako navodi, tokom kosovske izborne kampanje, kriminal, korupcija, pored zdravstva i obrazovanja, bili su među glavnim temama, ali buduća vlada ne može samo verbalno da se obaveže da će iskoreniti najteže zloupotrebe, već treba da počne da ostvaruje i rezultate.
„Slogani i obećanja ne mogu više umiriti birače, koji su sve više frustrirani zbog nedostatka ekonomskog napretka, niti zadovoljiti međunarodne aktere, koji smatraju da je Kosovo zapelo u stagnaciji“, analizira autor.
„Borba protiv korupcije mora obuhvatiti sve vladine institucije, a striktna pravila i odgovornost prilikom prijavljivanja imovine političara moraju biti primenjena i zakonski obavezna. Istovremeno, kontakti izabranih zvaničnika i privatnih firmi moraju biti transparentni, a reforma sudstva mora da obezbedi da budu smenjeni tužioci i sudije koji su se obogatili zahvaljujući korupciji“, navodi se dalje u tekstu.
Dodaje se da bi lider pokreta Samoopredeljenje Aljbin Kurti mogao biti najznačajnija ličnost u borbi protiv korupcije, pošto ni sam nije umešan u bilo kakve mutne poslove.
Drugi važan zadatak za novu administraciju u Prištini je da bude jedinstvena u pogledu rešavanja spora sa Beogradom.
„Brzo formiranje koalicione vlade između Samoopredeljenja i Demokratskog saveza Kosova poslalo bi snažan signal jedinstva“, smatra Bugajski.
„Imenovanje američkog ambasadora u Nemačkoj Ričarda Grenela kao specijalnog izaslanika za dijalog ukazuje da je Bela kuća rešena da normalizuje odnose Srbije i Kosova, budući da je već imenovan i pomoćnik državnog sekretara Metju Palmer za specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan“, navodi autor.
Prema njegovim rečima, iako je Grenel nov kada je u pitanju ovaj region, on ima iskustva kao pregovarač u UN, dok je Palmer iskusni zvaničnik Stejt departmenta, koji je dobro upoznat sa složenostima i zamkama na Balkanu.
Kako smatra autor, spor oko normalizacije odnosa može biti u potpunosti rešen samo ako Srbija prihvati nezavisnost Kosova.
„Grenel će biti pod jakim pritiskom da brzo nađe formulu za postizanje takvog učinka. Osim toga, i pored svoje sporne prošlosti kao ambasador SAD u Nemačkoj, on će morati da radi u tandemu sa predstavnicima EU, koji imaju članstvo u Uniji kao mamac za sve zemlje Zapadnog Balkana“, piše Bugajski.
„Priština mora blisko sarađivati sa Grenelom i Palmerom, tako što će pokazati svoju spremnost da postigne kompromis po određenim pitanjima, kao što je ukidanje taksi na robu iz Srbije“, navodi se u tekstu.
„Sa druge strane, ona mora izbeći bilo kakve jednostrane ustupke. Američki izaslanici će možda biti otvoreni za razmenu teritorija ili za ideju da, u zamenu za severne opštine sa srpskom većinom, Beograd prizna Kosovo. Oni će, međutim, verovatno naići na značajne političke prepreke, pošto bi nova vlada u Prištini mogla da izgubi veliki deo podrške javnosti ako ustupi deo teritorije Beogradu“, analizira Bugajski situaciju u južnoj srpskoj pokrajini.
„Isto tako, malo je verovatno da će Vlada Srbije dati bilo koji deo teritorije u Preševskoj dolini, posebno sa približavanjem izbora na proleće 2020. godine“, smatra ovaj autor.
On dalje dodaje da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izrazio iznenađenje povodom odluke Vašingtona da imenuje dva specijalna izaslanika kako bi ubrzali dijalog sa Prištinom.
„Beograd je oduvek očekivao od Brisela da će odložiti donošenje sporazuma sa Prištinom, nadajući se da bi mogao da ipak uđe u EU, pre nego što postigne konačan sporazum sa Kosovom“, piše autor.
Navodi i da će Moskva takođe kalkulisati kako može da neutrališe ili osujeti svaku novu američku inicijativu, ako je njen cilj da dovede do članstva Kosova u UN i do njegovog priznavanja od strane Srbije.
Prema mišljenu autora, Kremlj bi čak mogao imenovati svog izaslanika za Balkan ili tražiti da ima jednako pravo glasa u predstojećem dijalogu dve strane.
Autor napominje da se treba prisetiti da su jedini uspešni sporazumi implementirani u regionu oni u kojima Moskva nije igrala ulogu, uključujući Dejtonski sporazum iz 1995. godine, Ohridski sporazum 2001. godine, kao i Prespanski sporazum između Severne Makedonije i Grčke, koji je zaključen 2018. godine.
„Bilo kakav trajni sporazum između Beograda i Prištine mora ostati bez mešanja Kremlja“, zaključuje u svojoj analizi Januš Bugajski.