„Marija Butina nije bila ruska špijunka. Ona nije trgovala seksom radi uticaja. Ona nikako nije povezana s bilo kakvom tajnom obaveštajnom delatnošću i nikada nije krila svoje odnose s predstavnicima američke politike. I ne samo to, otvoreno je volela SAD, verovatno čak i previše. A sada je u zatvoru i gotovo niko ne govori ništa da bi je zaštitio. Teško iskušenje kojem je izložena šokira svojom neodgovornošću i ružnoćom“, piše Majk Trejsi.
Prema njegovim rečima, u slučaju Butine ima tako mnogo nepravilnosti da je veoma teško početi od nečeg konkretnog. Moguće je da je najbeskrupuloznije bilo „moralizatorstvo“ pojedinih američkih medija koji su odlučili da imaju pravo da analiziraju lični život Ruskinje, ocenjuje Trejsi.
Butina je dugo bila bliska s Polom Eriksonom, koji je bio stariji od nje. Tu činjenicu su novinari automatski protumačili kao dokaz da je ona prostitutka. Iako to krajnje nepristojno nagađanje nikada nije potkrepljeno dokazima, novinarima nije smetalo da grade najapsurdnije teorije o tome šta je Butinu navelo da se upusti u takav odnos.
Trejsi skreće pažnju na to da su novinari radosno počeli da nazivaju Butinu „mamcem“ ili „fatalnom ženom“, oslanjajući se na očigledno stereotipne predstave o ruskim ženama. A čak su i tužioci koji su je „strpali u zatvor“ na kraju priznali da se Butina time nije bavila, upozorava novinar.
Predstavnici tužilaštva bili su primorani da odustanu od tih uvredljivih napada pod pritiskom žestoke kritike sudije okružnog suda Tani Čutkan, koja je navela da joj je bilo potrebno svega pet minuta da shvati da je sadržaj šaljivih SMS poruka, koje su priložene kao dokazi, namerno izokrenut.
Kasnije je ista ta Čutkanova označila Butinu kao učesnicu u široko koordinisanom „ruskom mešanju“ u predsedničko izbore u SAD 2016. godine. Bez obzira na to što nijedna od činjenica predstavljenih tokom procesa to nije dokazala, navodi autor.
Butina nije upadala u elektronsku poštu, nije objavljivala „opasne memove“ na Fejsbuku i nije učestvovala ni u jednom aspektu „ruskog mešanja“ koje već tri godine vlada američkim političkim diskursom.
Ne samo da se nije bavila špijunažom, navodi Trejsi, nego je, naprotiv, otvoreno i često pisala o svojoj delatnosti na društvenim mrežama. I nasuprot lažnim optužbama medija, nije upadala ni u kakve američke političke organizacije i nije pomagala Moskvi da tajno finansira Trampov predizborni štab preko Nacionalne streljačke asocijacije, napominje novinar.
„Sada, ako se ima u vidu njen presedan, nad glavama stranaca koji se bave potpuno običnim poslovima visiće senka isuviše revnosne, politički motivisane krivične istrage. Amerikanci u stranim prestonicama imaće odličan razlog da strahuju od odmazde s isto tako lažnim osnovama“, upozorava novinar.
On podseća da su glavni način na koji je Ruskinja navodno pokušala da utiče na politiku SAD bile „prijateljske večere“. Ta ideja pala je na pamet „podlom ruskom agentu“, Rokfelerovom nasledniku, Amerikancu Džordžu O’Nilu. Biznismen je hteo da poboljša odnose Moskve i Vašingtona i posle slučajnog poznanstva s Butinom predložio joj je da okupi američke političare kako bi postigao taj cilj.
Ideja se poklapala s interesima Butine. Ona je želela da izgradi karijeru u međunarodnoj politici i upravo zbog toga je studirala na američkom univerzitetu, a njena aktivna podrška pravu na posedovanje vatrenog oružja pomogla joj je da uspostavi kontakte s nekoliko viđenijih konzervativaca.
Najzad, za taj „odvratni zločin“, koji se svodio na pokušaj da se smanji napetost između dve nuklearne države, Butina je optužena za narušavanje člana 951 Kodeksa zakona SAD. Ta odluka još jednom potvrđuje apsurdnost celog slučaja, jer se ta odredba obično koristi protiv stranaca koji se bave otvorenom špijunažom ili očiglednom nelegalnom delatnošću, napominje Trejsi.
On navodi primer iz 2008. godine, kada je državljanin Kine proglašen krivim za narušavanje člana 951 zbog predavanja tajnih informacija o bezbednosti SAD Pekingu. Butina nikada nije ni prišla tajnim podacima, ali tužioci žedni vlasti su odlučili da je nepravedno strpaju u zatvor, smatra autor teksta.
Prema njegovim rečima, rad inostranog agenta u Sjedinjenim Američkim Državama sam po sebi nije nezakonit. U Vašingtonu deluje mnoštvo takvih „agenata“ iz Velike Britanije, Saudijske Arabije ili Izraela. Butina je mogla prosto da uputi elektronsko pismo kancelariji američkog glavnog tužioca da bi ga obavestila o svom prisustvu i teoretski bi uspela da izbegne optužbe, navodi Trejsi.
„Ona je, međutim, smatrala svoje ponašanje toliko bezazlenim da čak nije ni razmišljala o takvoj registraciji. Bila je politički aktivni diplomac fakulteta, a ne lobista ili biznismen. Pošto je vlada bila toliko zaneta idejom da nađe nekoga koga bi mogla da označi kao krivca u melodrami pod nazivom ‘rusko mešanje‘, radikalno su proširene granice dostupnih zakona“, navodi Trejsi, ocenjujući da je sudski proces protiv Butine bio smešan.
Posle nekoliko meseci u samici Butina je pristala da prizna krivicu. Imajući u vidu pritisak nije čudno što je posustala pred tako „očigledno isfabrikovanim optužbama“. Nije imala mnogo zaštitnika, posebno među novinarima koji se obično užasavaju od seksističkih kleveta s kakvima se suočila Butina.
Pravosudni organi se ponašaju čudovišno, a novinari prosto tupo ponavljaju informacije koje su sami nafilovali, navodi Trejsi.
On je saglasan s kolegom Džejmsom Bremfordom koji smatra da je Butina politički zatvorenik. Sudeći po intervjuu za NPR, ona i dalje voli Ameriku, ali Ruskinja je sopstvenim očima videla lošu stranu SAD — neviđenu zloupotrebu pravosudnih organa i sklonost iracionalnoj paranoji.
Autor smatra da Butina razume da je na njen ugled i buduću karijeru stavljen žig. Lažne optužbe da je zavodila starije muškarce radi lakšeg pristupa političkim procesima zauvek će biti prvi na listi pretrage na „Guglu“.
„Cela ta situacija je neverovatno odvratna. Njen slučaj će postati mračan primer kako su ozbiljan fijasko u ovoj epohi doživeli mediji, federalni pravosudni organi i, očigledno, političari“, zaključuje Majk Trejsi.