Poslednji START ugovor potpisan je 2010. godine i predviđao je da svaka strana ne sme da ima više od 700 interkontinentalnih projektila i ne više od 800 lansera za te projektile.
U međuvremenu su SAD odlučile da određeni broj lansirnih uređaja sa atomskih podmornica i strateških bombardera, uređaja koji lansiraju projektile sa nuklearnim bojevim glavama, zamene lanserima koji ne mogu da lansiraju rakete sa nuklearnim bojevim glavama i tako izbegnu limit dozvoljenih lansera po sporazumu START. Rusija, sa svoje strane, traži stoprocentne garancije da SAD neće u nekom trenutku vratiti uređaje koje su prethodno demontirale i tako izmanipulisati START sporazum.
Dakle, priča o START sporazumima jeste jedna vrlo komplikovana jednačina strateške nuklearne ravnoteže SAD i Rusije, a ranije SAD i SSSR-a. Još petog decembra 2009. godine istekao je ugovor START-1 o redukciji strateškog nuklearnog oružja SAD i Rusije, ugovor koji su još u julu 1991. godine, uoči raspada SSSR-a, potpisali Džordž Buš i Mihail Gorbačov. Prema tom ugovoru dve zemlje su se obavezale da će broj nuklearnih bojevih glava da smanje na po 6.000. Zatim je došlo do potpisivanja ugovora START-2, po kojem je do 21. decembra 2012. godine broj američkih i ruskih nuklearnih bojevih glava trebalo da bude između 1.700 i 2.200. Inače, START-2 je predviđao da se broj nuklearnih bojevih glava, koje se nalaze na balističkim raketama, svede na 3.500 za SAD i 3.000 za Rusiju. Tim ugovorom je bilo predviđeno da je 2003. godina rok za uništenje ruskih interkontinentalnih raketa sa kopnenim baziranjem SS-18 i SS-24, ali je rok pomeren na 2007. godinu. Trebalo je da SAD unište svoje projektile „MH-piskiper“ i „minitmen-3“. I broj nuklearnih bojevih glava u 2007. godini trebalo je da se smanji na po 3.800.
Onda su 13. juna 2003. Amerikanci jednostrano izašli iz ugovora o Antibalističkoj raketnoj odbrani iz 1972. godine, iako je Moskva upozoravala da bi takav korak značio kraj i START ugovora. Zapravo, Rusija je oduvek insistirala na direktnoj vezi između sporazuma START-1, START-2 i sporazuma o ABM, tvrdeći da jednostrano raspoređivanje antiraketnog odbrambenog sistema, što je po ugovoru ABM bilo zabranjeno, slabi faktor odvraćanja koji poseduje druga strana. I da to onda prisiljava Rusiju na nove mere obezbeđenja uz pomoć novih i modernijih raketa koje su u stanju da nadvladaju bilo koji sistem ABM.
Dan posle američkog odustajanja od sporazuma ABM, 14. juna 2003. godine, Rusija se povukla iz sporazuma START-2. Amerika je zatim najavljivala novi antiraketni štit u Poljskoj i Češkoj, Rusija je odgovarala opcijom postavljanja raketa „iskander“ u oblasti Kalinjingrada. Tadašnji američki predsednik Barak Obama odustao je od prvobitne verzije raketnog štita u Poljskoj i Češkoj, ali se Vašington ipak nije vratio u sporazum o ABM iz 1972. godine. U međuvremenu su SAD postavile antiraketni štit u Poljskoj i u Rumuniji, a Moskva je kao odgovor instalirale rakete „iskander“ na Krimu i u oblasti Kalinjingrada. U međuvremenu je START-1 definitivno umro, a START-2 se našao pred izdisajem. Ipak, Moskva je još ranije pristala da u američke strateške raketne sisteme ne računa četiri američke nuklearne podmornice koje lansiraju krstareće projektile sa klasičnom bojevom glavom. No, problem je mnogo veći, jer Vašington traži da se u strateške sisteme na računaju ni američke nuklearne podmornice koje su opremljene interkontinentalnim raketama „trajdent-2“, ali sa klasičnom, a ne nuklearnom bojevom glavom. To je novi američki koncept „Globalni udar“, po kojem će svaka atomska podmornica klase „Ohajo“ nositi dve nenuklearne rakete „trajdent-2“ pored još 22 rakete „trajdent“ sa atomskim bojevim glavama. Svaka nenuklearna raketa imaće četiri „neeksplozivne“ bojeve glave. Jedan tip će biti metalno zrno koje udara takvom snagom da ruši svaki bunker ili zgradu, dok je drugi tip bojeve glave rasprskavajuća bomba, koja oslobađa parčad od volframa radi uništenja vozila i slabo zaštićenih meta na većoj površini. Preciznost pogađanja je navodno plus, minus pet metara. Namere Pentagona su da se tim oružjem odgovori na sve izazove današnjeg terorizma u svetu.
Problem je što to novo američko oružje može destabilizovati nuklearnu politiku i program odvraćanja. Pitanje je može li Rusija danas da razlikuje napad raketama „trajdent-2“ sa nenuklearnim bojevim glavama od nuklearnog strateškog udara. Posebno je to pitanje za Kinu, koja poseduje još slabije kapacitete za otkrivanje dolazećih balističkih raketa. Nije problem otkriti balističku raketu kada je lansirana sa podmornice, ili sa kopna, iako se pri tome „izgubi“ nekoliko dragocenih minuta. Problem je ako ne možete da na vreme otkrijete kakav „teret“ raketa nosi, da li je reč o atomskim bombama, ili o „nekonvencionalnom zrnu“. Možete da „vidite“ raketu, ali postoji velika mogućnost da pogrešno razumete ono što vidite. Osim toga, balističke interkontinentalne rakete nikada još nisu upotrebljene u nekom ratu, pa ako SAD odluče da ih ne smatraju drugačijim od ostalog oružja i druge države će prihvatiti istu logiku. A to je onda svet na ivici nuklearne apokalipse.
Upravo zbog svega toga će razgovori Pompea i Lavrova biti izuzetno teški i do novog dogovora o START sporazumima neće se doći ni brzo ni lako.