Iz sankcija uvedenih u novembru prošle godine bili su izuzeti Kina, Indija, Japan, Južna Koreja, Tajvan, Turska, Italija i Grčka, a SAD su proteklih nekoliko meseci razmatrale da li da obnove izuzeća kako bi izbegle skok cena nafte i goriva koji bi ugrozio potrošače u zemlji.
Međutim, američka administracija donela je drugačiju odluku, a državni sekretar Majk Pompeo je naglasio da njegova država neće odobriti nikakva izuzetke od sankcija Iranu.
Kako za Sputnjik ocenjuje Borislav Korkodelović, nekadašnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu, takva odluka SAD jeste opaka namera i nastavak politike neprijateljstva koju Iran trpi iz Vašingtona već četiri decenije.
„Ovo je jedna od dosta opasnih etapa gde se u stvari, prema nekim analizama iranskog ministra spoljnih poslova Zarifa, radi o tome da li će Amerikanci uspeti u onome što bi Tramp želeo — ’da bace Iran na kolena‘ ili će ovo zapravo biti pokušaj promene režima u Iranu i rasparčavanje jedne od starih država sveta i starih civilizacija, a što je Zarif nazvao namerom ’tima B‘ Sjedinjenih Američkih Država“, objašnjava Korkodelović.
Prema njegovim rečima, pod „timom B“ Zarif podrazumeva Benjamina Netanijahua, premijera Izraela, Džona Boltona, savetnika predsednika SAD za nacionalnu bezbednost i dvojicu prinčeva — Bin Salmana i Bin Zajeda, prestolonaslednike Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
„Poslednji udar Vašingtona, kojim se ukida izuzeće za osam zemalja, velikih kupaca iranske nafte, jeste i psihološke i ekonomske prirode. Glavni kupci su Kina, Indija, Turska, Japan i Južna Koreja, dok su Italija i Grčka praktično već odustale i prestale da kupuju iransku naftu. Sada je pitanje da li će i tih pet ključnih zemalja tako postupiti. Delegacije iz Tokija i Seula su otišle u Vašington da vide da li je moguće da to izuzeće od sankcija bude produženo. Međutim, izgledi su mali i verovatno je da ni južnokorejske ni japanske naftne kompanije neće do daljnjeg kupovati iransku naftu“, smatra Korkodelović.
Tako se, dodaje naš sagovornik, značajan iranski izvoz svodi na tri zemlje — Indiju, Kinu i Tursku, gde je Ankara, kako se veruje, najodlučnija u tome da nastavi da uzima naftu i gas iz Irana.
„Kada je reč o Kini i Indiji to su zemlje na koje odlazi oko 50 odsto ukupnog iranskog izvoza. Verujem da je Indija podložnija pritiscima iz Vašingtona, dok će Peking, pre svega iz principijelnih razloga, nastojati da ne podlegne američkom pritisku. Međutim, Kina uvozi iz Irana 500.000 barela nafte dnevno, što je oko šest odsto ukupnog kineskog uvoza nafte, i ona jako insistira na garantovanim isporukama zarad stabilnosti svoje privrede. U tom smislu je možda osetljiv dalji nastavak saradnje uvoza iz Irana, a treba takođe imati na umu i da Peking uskoro treba da privede kraju veoma složene pregovore o trgovinskim odnosima sa SAD, pa Kini nisu potrebne dalje komplikacije sa Vašingtonom u ovom trenutku“, napominje Korkodelović.
Međutim, kako kaže, iako će izvoz iranske nafte verovatno dodatno pasti za 50 odsto, rast cena nafte će, sa druge strane, Teheranu omogućiti relativno pristojne prihode od oko 30 milijardi dolara na godišnjem nivou.
„Sa druge strane, veliko je pitanje i kako će postupiti administracija predsednika Trampa u situaciji kada cene nafte rastu. Naime, cena nafte je porasla za dva odsto samo u protekloj sedmici i već je premašila 75 dolara po barelu. Analitičari kažu da se cena nafte kreće ka nivou od 80 dolara, što nije dobro za Trampovu predizbornu kampanju, koja će verovatno uskoro početi, za izbore 2020 godine. Njemu je, naime, mnogo važnija cena galona benzina koja je sada negde oko tri dolara, nego da baci Iran na kolena ili da dozvoli da njegovi savetnici, jastrebovi poput Boltona ili Pompea iniciraju čak i oružani sukob sa Iranom“, smatra Korkodelović.
U tom smislu, napominje Korkodelović, moguće je da izuzeće od sankcija ipak bude produženo Indiji, Turskoj i Kini, kao što je već produženo u pogledu energetike Iraku i Avganistanu.
Na pitanje šta Teheran može da uradi kako bi ublažio taj američki udar, naš sagovornik odgovara da o tome postoje razne spekulacije.
„Na primer, moguć je pretovar tankera na otvorenom moru ili plaćanje zlatom i drugim valutama mimo dolara. Zatim, naročito u slučaju Indije, plaćanje nafte indijskom robom. Takođe, u ranijim slučajevima kad je Teheran bio pod oštrim sankcijama interesantno je da su Ujedinjeni Arapski Emirati bili jedan od glavnih prozora za izvoz ili čak šverc iranske nafte. U Emiratima naime, naročito u Dubaiju, živi velika i veoma bogata i sposobna iranska kolonija poslovnih ljudi koji su i u vreme najčešćih sankcija plaćanjem u zlatu uspevali da da održavaju neke vrste poslovnih kanala“, primećuje Korkodelović.
Iranci kažu da nikada neće dozvoliti da Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati uzmu njihovo mesto na globalnom tržištu nafte, pa se tu se pojavljuje i ono uvek veoma osetljivo pitanje Hormuškog prolaza.
„Ima nagađanja da bi Iran u nekom od očajničkih pokušaja mogao da zatvori taj prolaz kroz koji dnevno ide oko 20 odsto globalne proizvodnje nafte i 35 odsto izvoza svetske nafte brodovima. To bi onda definitivno izazvalo eksploziju cena nafte i pominju se vrtoglave brojke od 500 ili čak 1.000 dolara po barelu. To bi bio neviđen udar na svetsku privredu“, kategoričan je Korkodelović.
Ipak, usled svih tih veoma pesimističnih predviđanja Korkodelović ističe da je veoma interesantna poseta ministra spoljnih poslova Irana Zarifa Americi.
„On je u Njujorku bio jedan od govornika na zasedanju Generalne skupštine i rekao je da je Iran spreman da pregovara sa Vašingtonom pod određenim uslovima. Zarif je naime na jednom panelu javno izneo predlog da se izvrši razmena zatvorenika Iranaca u SAD i Amerikanaca u Iranu. Iako je taj predlog on i ranije iznosio Amerikancima, ali nije dobio nikakav odgovor, ovog puta Amerikanci to nisu kategorički odbili. Oni traže da Teheran prvo oslobodi, kako oni kažu, nepravedno osuđene i zatvorene američke državljane od koji su bar dvojica iranskog porekla. To je, dakle, interesantno kao neka vrsta probnog balona koje obe strane puštaju kako bi ’opipale‘ atmosferu“ objašnjava Korkodelović.
Takođe, zanimljivo je da se Zarif pojavio u Njujorku samo dve nedelje nakon što su SAD uvrstile Iransku revolucionarnu gardu na spisak stranih terorističkih organizacija.
„To je takođe još jedan signal da možda nismo u predvorju rata“, zaključuje Korkodelović za Sputnjik.