Prošlo je 20 godina od zločina koji je počinio NATO u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, a Avgeropulos je bio jedan od očevidaca tih događaja. Stigao je u Jugoslaviju 1999. godine kao dopisnik zajedno sa dvojicom kolega, i to dva dana pre početka bombardovanja. Još pamti užasne slike i priče iz tog vremena, kao da se dogodilo juče.
Ovaj dokumentarista je preživeo sedam ratova, a dobio je više od 40 nagrada iz celog sveta za svoje društveno-političke dokumentarne filmove. Ovo su neke od slika koje su ostale urezane u Avgeropulosovom sećanju:
Prvi dan
Trenutak neposredno pre početka bombardovanja bio je zaista jeziv: bilo je potpuno mirno, nikoga nije bilo na ulicama, pa čak ni napuštene životinje. U isto vreme ljudi su bili zabrinuti zbog toga šta će se dogoditi. Radilo se o tome ko će živeti, a ko poginuti.
Kada smo tog dana stigli do hotela „Grand“ u Prištini, pre nego što sam izašao iz automobila, video sam užasnu scenu. Dopisnici velikih agencija žurno su kupili svoje stvari i bacali ih u prikolice traktora koje su čuvali srpski vojnici.
Stidljivo sam seo pored veoma iskusnog reportera grčke nacionalne televizije ERT Nikosa Pelpa, koji je znao jezik. Rekao mi je da sedim pored njega i ne pričam.
Početak bombardovanja
Kada je počelo bombardovanje, mi smo se nalazili u hotelu. Za vreme vazdušnog napada bili smo u hotelu i beležili ono što smo videli kroz prozor kako smo mogli. Kada su granate počele da padaju preblizu, sišli smo u podrum u hotelu. Kada se završio vazdušni napad, napustili smo zgrade. Cele zgrade, pa čak i celi blokovi su nestali.
Zvuci iz pakla
Razlika između ove vrste bombardovanja od sukoba u drugim delovima sveta je u tome što bombardovanje u Beogradu nije bilo konstantno, ali je bilo intenzivno i pokrivalo je veliku teritoriju. Dok su, na primer, u Sarajevu za vreme bombardovanja granate svuda padale 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. Prvo bi se začuo taj jezivi zvuk približavanja aviona, a zatim zvuk rakete koja leti prema zemlji. Ti zvuci, zajedno sa onima koje emituju projektili kada eksplodiraju, kao da dolaze iz pakla. Čovek ne može da razume koliko je to strašno slušati kada si tamo.
Raketa usmerena ka hotelu
Bio je još jedan događaj. Čuli smo kako leti raketa i pomislili da će pasti pravo na hotel u kome smo odseli. U stvari, eksplozija je progrmela tako jako i blizu da se zgrada tresla, razbijeni su prozori, a sa zidova je padao malter. Trebalo nam je nekoliko sekundi da shvatimo da cilj nije bio hotel, već nešto u blizini. Izašli smo i videli strašan prizor: skoro čitav blok je zbrisan sa lica zemlje. Na tom mestu je bio veliki krater. Ako se dobro sećam, u ruševinama su bili dete i starija žena, koji su preživeli.
Svi koji smo tu bili, nezavisno od profesije, napravili smo lanac kako bismo izvukli preživele iz kratera na površinu zemlje. To su bili razni ljudi — spasioci, vatrogasci, novinari. I to je bio svakodnevni događaj.
Greške NATO-a
To se dešavalo i narednih nekoliko dana. U nekom momentu, NATO vojnici su počeli da prave opštepoznate „greške“. Jedna od njih je i napad na konvoj sa traktorima, za koji su mislili da je kolona tenkova, kao i bombardovanje voza.
Stigli smo dva sata nakon što je bombardovan konvoj sa traktorima. Mi, novinari, prvi smo došli na mesto događaja, više niko nije došao. To s čim smo se susreli bilo je gore od bilo kakve bolesne fantazije, strašnije od bilo kog zapleta i nadmašilo je najbolji scenario ratnog filma. Traktori su bili spaljeni, ostaci ljudi koji su izgoreli ili raskomadani eksplozijom nalazili su se na njima ili u neposrednoj blizini. Delovi ljudskih tela su bili svuda. Videli smo mnoštvo vrana, koje nastanjuju područje Prištine. Jata vrana su bila na ljudskim glavama i kljucala su im oči.
Miris je ono što se ne može opisati rečima. Ja ne mogu opisati miris tog napada: miris rastopljenog gvožđa, ugljenisanog tela, zemlje pomešane sa krvlju. To je stvarno nemoguće.
Treba se truditi, dok je to moguće, da se zaborave događaji koji su uzrok patnje.
Poruka za čovečanstvo
Treba potpuno razumeti i biti svestan vrednosti ljudskog života. Nezamislivo je kako se naš svet i život lako mogu okrenuti naopačke. Koliko brzo nešto može da promeni boju iz bele u crnu. To zaista ostavlja utisak na nas i uči nas da cenimo to što možemo obavljati naše svakodnevne aktivnosti, kao što je, na primer, ispijanje kafe u sunčano nedeljno jutro bez zvuka bombardovanja.
To nas uči da volimo. To nas uči da živimo svaki dan kao da nam je poslednji. I da ne činimo gluposti.
Ratne lekcije za novinare
Reportaže o ratnim akcijama uvek će biti škola za novinare. Kada vidite rat u stvarnosti, vi vidite i priču koja je ispričana pred vašim očima, jer, nažalost, istorija čovečanstva vekovima je i istorija ratovanja. Ja mislim da bi neke od tih tema trebalo izučavati i na univerzitetima. Takve lekcije iz novinarstva nećete više nigde naći. I možete ih iskoristiti ako se vratite živi kući. Vi ne idete tamo da biste izigravali heroja, vi niste vojnici, niti ste tamo da pucate iz automata kako biste se izabavili, što sam nažalost mnogo puta viđao. Vi ste tamo da ispričate tu priču i da se vratite kao deo istorije.