Novinar Sputnjika Sandra Čerin razgovarala je sa Prorokovićem o odnosu dela srpske i svetske javnosti prema nemilim prizorima iz Bogorodične crkve u Parizu.
Bogorodična crkva u Parizu jeste biser gotičkog sakralnog graditeljstva, ali je i Bogorodica Ljeviška u Prizrenu vrhunac istočnog, vizantijskim uticajem produhovljenog stvaralaštva. Notr Dam jeste mesto od istorijskog značaja za Francuze, ali je i Lovćen mesto od istorijskog značaja za Srbe.
Mitropolit Amfilohije je 2017. godine posthumno odlikovao Isa Mahmutovića. Razlog za to bejaše događaj koji se na vrhu Lovćena odigrao tri i po decenije ranije. Mahmutović je, kao građevinski radnik, doveden sa grupom kolega da sruši Njegoševu zavetnu crkvu. Odbio je tu nečasnu rabotu uz obrazloženje:
„Neću da rušim nečiju svetinju, da ukaljam obraz i ruke, da na đecu bacim sramotu i prokletstvo!“.
Iso je, očekivano, završio na saslušanju u prostorijama Državne bezbednosti, ali ga je ubrzo opevao guslar Sava Stanišić stihovima:
I ne mogu ruku da podignem svoju,
na svetinju srpsku što pred nama stoji,
ja poštujem vjeru, i tuđu i moju,
teško onom ko se od Boga ne boji!
Nažalost, crkva-kapela posvećena Svetom Petru Cetinjskom nije sačuvana, Mahmutovićev čin je njeno rušenje odložio, ali ne i sprečio. Prema ranijem projektu Ivana Meštrovića, na istom mestu je sazidan mauzolej.
Inače, kapelu su najpre srušili austrougarski vojnici 1916. godine, poslavši 11. januara telegram komandi u Beču:
„Pao je Lovćen, bastion srpstva.“
Njegoševe kosti preneli su u Cetinjski manastir. Ipak, brzo nakon Velikog rata crkva je obnovljena posle odluke Sinoda i naredbe Aleksandra Karađorđevića da se to učini, a sve uz stručni nadzor čuvenog Nikolaja Krasnova. I krasila je Lovćen dok komunisti nisu nastavili od mesta na kom je Austrougarska zastala.
Svetinju jednog naroda trebalo je uništiti, tako se potkopava istorijsko pamćenje. Istina, komunisti su sve uvili u novi ideološki simbolizam, Njegoša predstavili jugoslovenskim intelektualcem, a ne srpskim vladikom, dok su Habzburzi imali drugačiji plan, povezan sa njihovim geopolitičkim ciljevima.
Amfilohijeva odluka da otrgne od zaborava hrabrog Mahmutovića značajna je i zarad podsećanja da u svakom nevremenu postoje ljudi spremni da brane vrednosti, čijim se primerom treba rukovoditi, ali i zbog upozorenja na posledice koje današnje nevreme donosi.
Milogorstvo se pokazuje gorim i od komunizma, ono spaja geopolitičke ciljeve „novih Austrougara“ sa NATO tumačenjem savremene istorije, pa za našeg velikog Rada Tomova tu nema mesta. Njegoš je u Crnoj Gori proteran iz udžbenika.
Možda je neko poslao i telegram komandi u Vašingtonu:
„Ukinut je Njegoš, karijatida srpstva.“
Nema mesta ni za crkvu koja je pod stalnim pritiskom, otuda i nedavni pokušaj rušenja krstionice u Tivtu.
Zato će, na prvi pogled, delovati čudno izjava Mila Đukanovića da „Crna Gora stoji uz Francusku u obnovi katedrale Notr Dam“, jer je to „simbol Francuske i naše evropske kulture“.
Još paradoksalnije zvuči tvit Hašima Tačija, koji je ubrzo nakon izbijanja požara u Parizu napisao kako je to „katastrofa ne samo za evropsku, već i za svetsku kulturu“.
Koliko juče Tačijeva paramilicija organizovala je paljenje brojnih hrišćanskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Bogorodična crkva u Parizu jeste biser gotičkog sakralnog graditeljstva, ali je i Bogorodica Ljeviška u Prizrenu vrhunac istočnog, vizantijskim uticajem produhovljenog stvaralaštva. Notr Dam jeste mesto od istorijskog značaja za Francuze, ali je i Lovćen mesto od istorijskog značaja za Srbe.
Đukanović, Tači i čitav red raznih političara i njihovih sledbenika to svesno zaboravljaju, ima i onih koji to ne mogu shvatiti. Oni će istovremeno lelekati nad sudbinom pariske Bogorodične crkve i nastaviti da ruše ono što se tiče istorije i tradicije naroda iz kojeg su potekli ili prostora na kojem žive. Kao što će oni koji su najviše zamerali srpskim vladama što pomažu obnovu izgorelog Hilandara, sada biti najglasniji da se budžetskim parama podupre obnova Notr Dama. I ničega tu za njih neće biti čudnog, niti paradoksalnog.
Notr Dam, to je Zapad, sa velikim „Z“, dakle i Civilizacija, sa velikim „C“. Centar sveta, blagostanje i sve što uz to ide. A mi smo daleka kaljuga, močvara, kako se nekada pisalo na geografskim kartama „prostor naseljen varvarima“, ili — Terra des Leones. Hilandar im dođe kao nekakav simbol antizapadnjačkog, necivilizacijskog. Odreći se tradicionalnog i istorijskog, samim tim i duhovnog i prostornog, postaje imperativ, to je prečica ka centru sveta, blagostanju i svemu što uz to ide.
Zato i slepo praćenje NATO-a. I prihvatanje svake idolatrije koja dolazi iz ideoloških kuhinja zapadnjaštava, a što je tako sjajno opisao Aleksandar Zinovjev.
Naivno i glupo prenebregava se činjenica da su neki prethodnici upravo zbog istih ciljeva rušili crkvu na Lovćenu, na njenom mestu podizali mauzolej. I dokle smo stigli? Ostadosmo periferija, u svakom pogledu.
Očuvanje „naše“ evropske kulture počinje odbranom naših vrednosti koje su deo evropskog nasleđa, isto kao što se „katastrofa za svetsku kulturu“ sprečava borbom za očuvanje vizantijskog nasleđa ovaploćenog u srpskom srednjovekovlju. Trebalo bi da je jednostavno.
Ko žali nad izgorelim Notr Damom, ne izbacuje Njegoša iz udžbenika, ne ruši krstionice po Crnoj Gori. Ko lamentira nad velikom tragedijom, ne negira ulogu i značaj Svetih Arhangela, Visokih Dečana, Gračanice.
Iso Mahmutović je to odlično znao. Zato je odbio da ruši.