Posle višednevnih protesta ispred Vrhovnog kasacionog suda i više od dve godine od slične odluke Evropskog suda pravde, ali i nakon direktnog uključivanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića u rešavanje tog dugogodišnjeg problema, sud se oglasio stavom o ništavnosti ovih ugovora ukoliko banke dužnike nisu pisanom informacijom u potpunosti obavestile o rizicima kredita. Takvi ugovori koji su u otplati, sudeći po stavu suda, trebalo bi da budu konvertovani u evro na osnovu kursa koji je važio na dan njihovog zaključenja.
Čemu se mogu nadati prezaduženi dužnici, kako komentarišu stav kasacionog suda, šta sa onima koji su već raskinuli ugovore jer nisu mogli da servisiraju obaveze, ko treba da podnese teret rešavanja ovog pitanja i zašto Srbija i dalje ima najveći broj kredita indeksiranih u stranoj valuti?
Na ta pitanja u emisiji „Sputnjik intervju“ odgovarali su Jelena Pavlović, član Upravnog odbora Udruženja CHF (švajcarski franak) Srbija, i Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta i nekadašnji guverner Narodne banke Srbije.
„Korisnici kredita su u principu zadovoljni rešenjem jer im pre svega obezbeđuje mir jer je nižestepenim sudovima naloženo da do okončanja postupka zabrane prinudno iseljavanje ljudi iz domova. To je bio naš prvenstveni cilj. Da se skrene pažnja na to da postoji velika verovatnoća da ovi ugovori nisu u potpunosti zakoniti, da su špekulativni, da imaju elemente koje nisu smeli da imaju i da se ne žuri sa prodajom stanova. Kada ste u situaciji da vam izvršitelj prodaje stan u roku od mesec dana, a sud zakazuje prvo ročište u roku od godinu i po, vi se nalazite u izuzetno neravnopravnom položaju“, objasnila je Pavlovićeva.
Šoškić je izrazio bojazan da bi ovakav način rešavanja problema mogao da dovede do dodatnih problema.
„Čini mi se da je izdvajanje jedne valutne klauzule gde je obaveza vezana za švajcarski franak suštinski teško odbranjiva jer je kvalitet potpuno isti bez obzira na to da li ste preuzeli obavezu indeksiranu u švajcarcima, evrima, japanskim jenima ili dolarima. Ukoliko kao dužnik nemate svoje prihode u toj valuti, onda ste preuzeli valutni rizik“, napominje on.
I Pavlovićeva, koja se bavi korporativnim pravom, smatra da rešenje koje podrazumeva konverziju kredita u evro nije najbolje, složivši se sa Šoškićem da su krediti sa bilo kojom valutnom klauzulom, bez obzira na to o kojoj je valuti reč, loši po Srbiju. Jedini način da se spreči ozbiljna prezaduženost je dinarizacija, odnosno krediti u dinarima u kojima ljudi i primaju plate. Prezaduženost nije lični problem. Država treba to da sprečava jer je loše i za pojedince i državu kada građani ne mogu da troše, nego samo da zanavljaju svoja dugovanja.
Ona smatra da smo zaista došli do tačke kada te teme treba da se otvore.
„Ne delim mišljenje da bi bankama bilo šta trebalo plaćati, a verujem da bi konverzija tih kredita u evro bila možda neko prelazno rešenje, i to pod dva uslova: da se banke pisano obavežu da zbog takvog zakona neće tužiti državu Srbiju i da to ne košta nijedan dinar ni državu Srbiju, ni korisnike kredita“, kaže Pavlovićeva.
Banke zbog netransparentnog ponašanja, smatra ona, treba da snose posledice takve prakse, ali dodaje da je suludo da imamo 36.000 sudskih postupaka.
„Bankama ne trebaju ni sudovi, ni država, jer imaju sve moguće alate da u jednom danu, u pojedinačnim pregovorima, te ugovore unormale“.
Ako to nije moguće, onda sud treba da nastavi svoj posao, a država ako hoće može da donese privremeno zakon koji u svakom slučaju ne bi rešio sve slučajeve, ali bi veliki broj klijenata možda odvratio od spora, ukazuje Pavlovićeva.
Na pitanje kakva će biti sudbina dužnika na koje se stav suda ne odnosi jer im ugovori više nisu u otplati, pogotovo onih koji su ih raskinuli, ostavši i bez stana i bez para, Pavlovićeva odgovara:
„Za 5.700 takvih slučajeva znamo, ali ne znamo za sve. Svaka moguća konverzija ugovora u otplati u bilo koju valutu, dinar, ili evro, apsolutno ostavlja van tog rešenja sve korisnike koji su otplatili kredit, ili im je raskinut ugovor, ili su ih po modelu NBS iz 2015. preneli na evro. Ovo sada nije rešenje za njih. Sud, dakle, mora odlučivati, mora nastaviti te postupke“.
Na pitanje da li misli da je realno da finansijski teret rešavanja ovih kredita snose isključivo poslovne banke, Šoškić odgovara da bi dobro rešenje trebalo da bude takvo da ne izaziva nejednakost građana pred finansijskim sistemom zemlje, kako se ne bi kreirali presedani koji bi izazvali nove probleme. I on smatra da je najbolje rešenje u dogovoru banaka sa klijentima, specifično za slučaj svakog pojedinačno.
Banka, smatra on, može da se odrekne nekih prihoda ako će time dobiti dužnika koji će izmirivati svoje obaveze. A to je bankama u prirodi njihovog poslovanja, a ne da ulazi u posed stanova dužnika i prodaje ih, slikovit je nekadašnji guverner.
„U dugoročnom interesu zdravog bankarstva trebalo bi da bude da se ovi problemi reše. Ako država može i želi da se angažuje, onda bi to trebalo da ne bude samo pomoć jednoj grupi dužnika koji su imali valutnu klauzulu u švajcarskim francima. I drugi i to mnogobrojniji dužnici sa kreditima indeksiranim u evrima takođe su bili izloženi valutnom riziku. Doduše, nešto manjem, jer su neki uzimali kredit kada je za jedan evro trebalo 80 dinara, a danas treba oko 120 dinara“, objasnio je Šoškić.