Italija će postati prva članica Grupe sedam najbogatijih zemalja sveta koja će se pridružiti kineskom infrastrukturnom planu „Jedan pojas — jedan put“. Sa kineskom vladom Italija pregovara o potpisivanju memoranduma o saradnji, kao i ulasku u članstvo investicione inicijative poznate i kao „Novi Put svile“, kasnije u martu.
Naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu dr Aleksandar Gajić kaže za Sputnjik da se neke članice Evropske unije, pod uticajem atlantističke geopolitike, generalno protive kineskom „Putu svile“, dok sa druge strane, članice EU iz bivšeg Istočnog bloka podržavaju taj projekat.
Međutim, Italija je mnogo veća država od svih istočnoevropskih članica EU, a briselska birokratija bivšim komunističkim državama na takve stvari gleda kroz prste zbog antiruske politike tih zemalja.
Italijani su specifični zato što je njihova nova vlast takva da se direktno protivi briselskoj birokratiji na antiliberalnim pozicijama, odnosno demokratskim i suverenističkim. Sa te strane, oni mogu njima da prigovaraju mnogo više i žešće nego što bi prigovarali nekim istočnoevropskim državama, koje takođe nisu omiljene i koje se širom otvaraju za „Put svile“.
„Teško je pretpostaviti šta bi tačno mogao Brisel da uradi jer italijansko podržavanje tog projekta, koliko znam, nije u suprotnosti sa nekom generalnom ekonomskom politikom koju sprovodi EU. Nemaju oni sad neke mehanizme da bi mogli da uvedu neke sankcije“, kaže Gajić.
On objašnjava da postoji procedura u okviri EU da se nekoj državi uvedu sankcije ukoliko krši principe Unije, a želja Italije da se priključi „Putu svile“ teško bi se mogla podvesti pod kršenje pravila. Ali svakako će briselska birokratija sa negodovanjem gledati na približavanje svojih članica Kini i na povezivanje u okviru projekta „Pojas i put“.
„I Grčka je sa svoje strane otvorila luku Pirej za realizaciju kineskog ’Puta svile‘, odnosno jednog njegovog kraka. Tako da ne vidim da je to neki izuzetak, ali može biti da će u ovoj uzavreloj atmosferi uoči izbora za Evropski parlament i Salvinijeve namere da napravi jednu tvrđu, antibriselsku koaliciju na suverenističkim osnovama, biti pokušaja da se u kampanji, to iskoristi protiv njega. Ali ne verujem da su tu moguće neke realne sankcije, jer za njih ne postoji jasan osnov“, smatra Gajić.
On dodaje da bi briselska birokratija morala da izmisli taj osnov, odnosno da ga podvede pod neko dramatičnije kršenje principa funkcionisanja EU, ali to nisu uradili u slučaju drugih zemalja EU koje se, takođe, „nude Kinezima i otvaraju za taj put“.
Na pitanje da li postoji mogućnost da briselska birokratija vaninstitucionalno opstruira učešće Italije u kineskom „Putu svile“, Gajić odgovara da to zavisi od trase tranzita, odnosno preko kojih zemalja bi taj krak došao do Italije.
Ako postoje zemlje koje su spremne da opstruiraju „Put svile“ iz političkih razloga, onda bi one mogle da spreče da „Put svile“ dopre do Italije, slično kao što je bilo u slučaju sa gasovodima. EU može da se načelno protivi izgradnji gasovoda, ali ne može da uvede mere, podseća naš sagovornik.
„Jedino može da spreči da gasovod dođe do neke destinacije ako neka konkretna država, pod političkim pritiscima i ucenama razvrgne i odbije da realizuje taj sporazum, kao što je bilo sa ’Južnim tokom‘ u slučaju Bugarske. Ali sad vidimo, u vezi sa ’Turskim tokom‘, da Bugarska hoće gasovod, tako da je praktično i tu Brisel nemoćan“, kaže Gajić.
Pored toga postoji i problem moguće paralize institucija EU u postizbornom periodu, jer ako bi suverenističke stranke osvojile dovoljan broj glasova, njihovi glasovi bi bili neophodni za imenovanje sekretara Evropske komisije i uopšte, svih funkcionera u EU.
Veći broj glasova suverenističkih stranaka na izborima i veći broj njihovih poslanika u Evropskom parlamentu, čija je saglasnost neophodna za imenovanje funkcionera, mogli bi da dovedu do nekih rešenja koja bi sprečila tu restriktivnu politiku koja bi zabranila državama da sa Kinezima realizuju sporazume o saradnji, zaključio je Gajić.