Kadrovi odlučuju o svemu
Način na koji Bondarev prikazuje epohu veoma je zanimljiv, ali on se ne bavi istorijom „za neupućene“. Umesto toga istoričar pažljivo analizira detalje i činjenice, za razliku od autora koji Tita prikazuju kao ustašu pod maskom partizana ili kao vođu velikosrpskog hegemonizma.
Knjiga se bavi istorijskim periodom od trenutka kada je Tito prvi put doputovao u Rusiju u vreme Prvog svetskog rata, pa do proleća 1939. godine, kada je izabran u privremeno rukovodstvo KPJ, zajedno sa Kardeljom, Đilasom, Rankovićem, Ribarom i drugim komunistima.
U tom smislu, drugi deo naslova — arhive svedoče — mnogo je važniji od prvog dela. Bondarev demantuje mitove o jugoslovenskom lideru u kojima Tito izgleda kao bronzani spomenik, ali ne i kao istorijska ličnost. Osim toga, Bondarev detaljno opisuje veoma komplikovani sistem obaveštajnih i bezbednosnih službi koji je postojao u SSSR-u u to vreme, umesto prilično pojednostavljene slike koja se često prikazuje u naučnim radovima o Josipu Brozu.
Da li je Tito zaista bio obaveštajac u austrougarskoj vojsci? Da li je učestvovao u demonstracijama u Petrogradu, svrgavao cara i ležao u zatvoru u čuvenoj Petropavlovskoj tvrđavi? Da li je bivši ratni zarobljenik, bez ikakvih dokumenata, zaista dobio posao u namenskoj industriji, tj. u fabrici oružja „Putilov“? To su „opšta mesta“ iz njegovih intervjua ili zvaničnih biografija, ali za ove tvrdnje i dalje nema dokaza.
Posebnu pažnju autor je posvetio periodu iz sredine tridesetih godina prošlog veka. Zvanična biografija samo navodi da je on radio u Komunističkoj internacionali u Moskvi i učestvovao na njenom kongresu, ali se ćuti o tome kako je došlo do neviđenog i prilično zagonetnog uspona na politički Olimp jednog redovnog člana KPJ Josipa Broza Tita, koji je, kako Bondarev piše, očigledno imao visokorangirane pokrovitelje u kadrovskoj službi i koji je prošao obuku u takozvanoj partizanskoj akademiji, gde je naučio sve veštine neophodne za vođenje partizanskog rata.
Broz i vehabije
Ali, vratimo se na tridesete godine prošlog veka. Nastavljamo spisak „nezgodnih pitanja“ o kojim piše Bondarev.
Da li su Tita regrutovale sovjetske tajne službe i da li je bio „moskovski agent“ u Kraljevini SHS?— Ne, ali sovjetske tajne službe su ga locirale sredinom dvadesetih.
Da li je Tito bio glavni kandidat za dužnost političkog referenta Kominterne, zaduženog za Jugoslaviju?— Ne, prednost su imali drugi jugoslovenski komunisti.
Da li je Tito na svoju ruku ignorisao naredbe zvaničnih organa KPJ?— Ne, očigledno je imao dozvolu „odozgo“.
Bondarev dokazuje da je uspon Tita, koji je u Kominterni koristio, između ostalog, i nadimak Valter, prouzrokovan planovima Moskve da se naprave ozbiljne podele u KPJ uoči velike „čistke“ u redovima ove stranke.
Na prezentaciji je ruski istoričar izneo svoje mišljenje o tome zašto je Tito preživeo „veliki teror“: umnogome zahvaljujući tome što je umeo da piše „karakteristike“, odnosno izveštaje o svojim stranačkim kolegama.
„Svi su pisali ove izveštaje, ali neki to nisu radili baš profesionalno, dok je Tito to radio s nadahnućem. Njegovi izveštaji su pravi ’romani u stihovima‘. S jedne strane, Tito hvali kolege, ali između redova piše takve stvari da je odmah jasno da će taj kolega uskoro postati žrtva sovjetskih represivnih organa“, kaže Bondarev.
Istoričar detaljno istražuje svađe i intrige unutar KPJ, „strasnu komunikaciju komunista s jugoslovenskim članicama Komsomola“ u Parizu, istoriju „mitrovačkog vehabizma“ na čelu s Petkom Miletićem, kao i razloge zašto je crnogorski revolucionar izgubio od Tita bitku za vođstvo u stranci, a na kraju krajeva i život. Prema rečima Bondareva, dok Miletić nije do kraja shvatao kako funkcioniše Staljinov „feudalistički“ model Kominterne, Tito je strogo poštovao hijerarhiju i ponizno molio Moskvu za oproštaj kad je slučajno kršio ovu hijerarhiju.
Josip Če Tito
Diskusija o Titu je i dalje aktuelna, kaže Bondarev, ne samo s tačke gledišta istorije, nego i iz ugla onog što se trenutno dešava u Srbiji. On smatra da je u srpskoj politici zabeleženo „levo skretanje“ u ideologiji, a ličnost Tita je i dalje popularna ne samo kod onih koju su u njegovo vreme živeli bolje, već i kod dvadesetogodišnjaka, koji, prema rečima istoričara, ne znaju ništa o tom dobu i načinima na koje je Tito upravljao zemljom, ali su pod uticajem antiglobalističke agitacije i zato doživljavaju bivšeg jugoslovenskog predsednika kao nekog Če Gevaru.
Inače, velika količina dokumenata koji se odnose na ruski period Titovog života je i dalje nedostupna istoričarima, jer arhive Ujedinjene državne političke uprave (OGPU), Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD) i obaveštajnih službi su i dalje pod oznakom tajne. Međutim, Bondarev ističe da već ima dovoljno podataka za novu knjigu o Josipu Brozu, ovog puta — o periodu iz Drugog svetskog rata.