Umesto da ponudi odgovore, samo je popisala dugi niz bezbednosnih problema sa neizvesnim ishodom, oko kojih su se pre svega gložili saveznici. To nemačka kancelarka Angela Merkel i potpredsednik SAD Majk Pens nisu ni pokušavali da prikriju u svojim govorima, odnosno međusobnim kritikama na račun druge strane. Zato i ne čudi konstatacija američkog portala „Politiko“ da bi se raspoloženje na ovogodišnjem skupu u Minhenu najbolje moglo opisati kao „pogrebno“.
Sumirajući utiske, „Politiko“ je ocenio da je ovogodišnja tema: „Velika zagonetka: Ko će sakupiti deliće?“, ako je bila pokušaj organizatora da podstakne zajedništvo, onda pala. A bivša ministarka spoljnih poslova Španije Ana Palasio, koja već više od 20 godina prisustvuje Minhenskoj konferenciji, bila je još jasnija u kritici.
„Ideja kako je to poziv na akciju, da uradimo — šta tačno?“, upitala je ona, jer, kako je dodala, „ne znamo šta da radimo“.
Dakle, svetu se ne piše ništa dobro ako rekordan broj diplomata i visokih svetskih zvaničnika ne zna šta im je činiti. A tokom tri dana u Minhenu bilo je 35 šefova država i vlada, kao i 50 ministara spoljnih poslova. Drugim rečima, Minhen je ovih dana veoma podsećao na Davos, koji je samo pre tri nedelje 48. godinu zaredom pokušao da odgovori na isto pitanje — kako „poboljšati ekonomsko stanje u svetu“. I od prvog zasedanja Svetskog ekonomskog foruma u idiličnom švajcarskom seocetu prekrivenom snegom nema odgovora.
Ni ove godine oko 3.000 pripadnika svetske finansijske i korporacijske elite, potpomognutih predsednicima država i vlada, nisu uspeli da odgonetnu kako spasiti svet bede. Mada je pravo pitanje i da li su ga u stvari i tražili, odnosno, da li je Davos zapravo mesto gde će najbogatiji tražiti formulu kako da to i ostanu, ili po mogućstvu postanu još bogatiji. Jer, kako drugačije protumačiti podatke koji svake godine budu publikovani pred taj glamurozni skup, koji pokazuju da je jaz između bogatih i siromašnih dostigao frapantne razmere, gde jedan procenat, odnosno 77 miliona ljudi u svetu, drži bogatstvo koliko ostalih 99 odsto, dakle, više od šest milijardi ljudi.
Da li i Minhen, kao i Davos, kao obična pričaonica koja nikoga ne obavezuje, predstavlja samo još jednu ekskurziju čiji će grupni portret krasiti priloge za biografije u foto-albumima pripadnika elite? Za uspomenu i lepo sećanje.
Komentarišući upravo završenu Minhensku bezbednosnu konferenciju, nekadašnji diplomata Zoran Milivojević kaže da je evidentno da rezultata nema i da je ona značila samo evidentiranje problema i potvrdu da je svet u haosu.
Na pitanje može li ovakav format, kakav je Minhenska konferencija, da odgovori na ključna bezbednosna pitanja u svetu, sagovornik Sputnjika je nedvosmislen.
„Ovakav format ne. To mogu, recimo, konferencije tipa kakve smo imali krajem 19. i početkom 20. veka, u vreme kraja Prvog svetskog rata, pa i Drugog svetskog rata, gde glavni lideri sednu za sto da se dogovore šta treba činiti, budući da su odgovorni za stanje i da na njima leži odgovornost za mir i stabilnost u svetu. Treba da poštuju neka pravila igre i da poštuju da je svet promenjen, da moraju da traže modalitete i načine saradnje“, ističe Milivojević.
Sve drugo, smatra on, vodi u sukob i dalju krizu, pa i međunarodnih odnosa u celini. Zato je mišljenja da su potrebne konferencije poput onih na kojima su se donosile ključne odluke uz saglasnost svih i uz učešće onih na koje se to odnosi.
„Ovaj tip konferencija gde uglavnom dođu druge, treće lige, gde se samo evidentiraju problemi i gde se insistira samo na svojim stavovima, bez razumevanja drugih, teško da mogu da daju neki rezultat. Uostalom, sa ovakvih konferencija ne proizilaze nikakvi dokumenti koji obavezuju. To je suština. Vi nemate to da je usvojen nekakav dokument uz saglasnost svih, koji obavezuje bilo koga. I u tome je problem“, tvrdi nekadašnji diplomata.
Da li bi te konferencije trebalo da se odnose samo na jedan gorući problem, a ne na mnoštvo njih, kao što je i ovoga puta bio slučaj — od neslaganja oko nuklearnog sporazuma sa Iranom, do američke i potom ruske odluke da otkažu Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa, a usput i uloge NATO-a, priznavanja Gvaida za legitimnog predstavnika Venecuele, kao i oko ruskog gasa i izgradnje gasovoda „Severni tok 2“?
„Jedna konferencija, koja okuplja svetske lidere, treba da evidentira dva-tri problema koji su suštinski i da se njima posvete i da donesu odgovarajuće odluke, a ne da svaki put pričaju o drugim stvarima. Prema tome, potreban je tip konferencije sa jednom temom ili dve-tri krucijalne, koje treba razrešiti i skinuti sa dnevnog reda“, mišljenja je sagovornik Sputnjika.
Po oceni Milivojevića, neophodno je da se političke elite, ozbiljni lideri pozabave svetom koji je u haosu i da se na scenu ponovo vrati poštovanje međunarodnog poretka, koji podrazumeva vladavinu međunarodnog prava, nekih standarda i principa, pre svega, zasnovanih na Povelji UN.
Ili, kako je to zaključio kolumnista „Njujork tajmsa“ Rodžer Koen: „Odnos koji je usidrio svet i koji je Minhenska konferencija o bezbednosti pokušala da podupre je iscrpljen.“