O tome šta to konkretno znači, i hoće li ovaj gasovod, poput gasovoda TAP, dobiti izuzeće od Trećeg energetskog paketa, u ovonedeljnom izdanju emisije „Energija Sputnjika“ Jelica Putniković razgovarala je s Dušanom Dakovićem, konsultantom za energetiku i urednikom biltena Nacionalnog naftnog komiteta Srbije.
Energetska zajednica je, podsetio je na početku emisije Daković, zajednica država regiona — među kojima je i Srbija — koje nisu članice EU, a njihov cilj je da propise u energetskoj sferi usaglase sa evropskim propisima. U proces je uključeno i Ministarstvo energetike, a smisao Zajednice, sa sedištem u Beču, jeste da na tržištu zemalja koje nisu deo Evropske unije uvede regulativu koja bi ih učinila atraktivniji za investitore.
Međutim, ispostavilo se da je Treći energetski paket, kaže Daković, rak-rana ne samo srpske, već i ruske energetike.
„U pitanju je polupolitički, a ne ekonomski paket mera, čija je suština u tome da se kroz različite modalitete Evropa rastereti obaveze da ima samo jednog dobavljača gasa — a to je u ovom slučaju Ruska Federacija. U tu priču, u ovom trenutku, upada i Srbija, pre svega sa svojom nezavršenom pričom o ’Južnom toku‘ i sada, ovim planiranim drugim krakom ’Turskog toka‘ kojim mi, zapravo, postajemo zemlja-domaćin oko 400 kilometara gasnog konektora koji povezuje Bugarsku i Mađarsku“, objašnjava Daković.
Upitan kakve ingerencije ima Energetska zajednica, koja u ovom trenutku praktično komanduje Srbiji i ostalim zemljama šta će i kako da rade u gasnoj sferi, Daković ističe da sve poruke koje Beogradu stižu nisu klasične naredbe, niti zahtevi, već samo mišljenja — koje Srbija može, ali ne mora da prihvati i usvoji — ali da, naravno, svaka odluka za sobom povlači određene posledice.
„Postoje tri zahteva koji se postavljaju zemljama uključenim u sistem gasnog tranzita: pre svega je to razdvajanje kompanija koje su vlasnici gasa i operatori snabdevanja. Drugi zahtev je mogućnost pristupa treće strane korišćenju gasovoda, a treći se tiče kontrolisanom utvrđivanju tarifa za tranzit gasa. Dakle, Energetska zajednica je ovde ključna, jer će i na osnovu njenog mišljenja investitor, u ovom slučaju ruski ’Gasprom‘, doneti odluku da li će u određeni infrastrukturni projekat da ulaže novac“, objašnjava naš sagovornik.
Razdvajanje kompanija za nabavku i tranzit gasa, inače, nije završeno baš svuda u Evropi, ali se Srbiji to sve vreme spočitava kao moguće narušavanje evropskih pravila, kaže Daković. Tržište Srbije se sada snabdeva gasom preko Mađarske pod kontrolom „Srbijagasa“, odnosno „Gasproma“ (koji je, inače, suvlasnik u kompaniji „Gastrans“), a novi gasovod treba da poboljša sigurnost snabdevanja diversifikacijom puteva dotoka gasa; kako je kod nas sve to već rešeno kroz dve (bar formalno) odvojene kompanije, relativno je mali akcenat na izuzeću od razdvajanja, ali Energetska zajednica insistira na tzv. pristupu treće strane.
„To znači da su kompanije, odnosno države koje grade određenu infrastrukturu na svojoj teritoriji, u obavezi da ostave prazan kapacitet nekome ko u budućnosti reši da tim cevovodom nešto transportuje“, kaže Daković.
On dodaje da sada pregovorima Agencije za energetiku i Energetske zajednice treba da se utvrdi koliko kapaciteta gasovoda kroz Srbiju treba ustupiti trećim stranama; upitan da li je to najviše nalik ideji da neko, recimo, investira u sprat svoje kuće koji potom treba da stoji prazan, ili da ga koristi neko kome graditelj, odnosno vlasnik, možda ne želi da ustupi imovinu, Daković kaže da je to dobro poređenje.
On dodaje da distributerima gasa sve ovo odgovara, ali investitoru možda neće odgovarati da investira milijardu i po evra u nešto što na kraju neće moći sam da koristi. „Gasprom“ pod tim uslovima, kaže on, može da donese odluku da investicija u Srbiji nije isplativa.
Drugi problem je to što bi usled smanjenog protoka, odnosno ustupanja dela kapaciteta gasovoda trećim licima moglo da dođe do skoka cene tranzita.
„Ako se to desi, onda Srbija gubi sigurnost snabdevanja, jer je cela ideja da mi više ne budemo povezani samo jednom cevi sa Mađarskom, već da trajno rešimo snabdevanje gasom“, kaže sagovornik Sputnjika.
„Gasprom“ u Srbiji nema iste garancije kao u Bugarskoj, jer je tamo unapred prodato sto odsto kapaciteta gasovoda trima različitim kompanijama i to je garant finansiranja izgradnje i korišćenja, koji će otplaćivati sve kredite koje podignu.
Daković napominje da svaka zemlja mora da obezbedi energiju za svoju privredu i građane, a da politika sve svodi na rasprave o tome šta je čije, odakle gas dolazi, kog je porekla i koje su geopolitičke implikacije njegove upotrebe.
„Ako je nešto odobreno Nemačkoj, zašto ne bi bilo odobreno i drugim zemljama?“, pita se Daković i podseća da je Nemačkoj odobreno izuzeće iz Trećeg energetskog paketa da bi osigurala isporuke ruskog gasa zapadnoevroskim potrošačima.
On dodaje da će, čim bude odobren kompletan projekat „Severnog toka 2“, „i ova naša priča dobiti na snazi“. Dosta toga je, kaže Daković, olakšano i ubrzano time što je već rađen projekat za gasovod „Južni tok“, a dva projekta se u velikom broju elemenata poklapaju.
Upitan da li će se graditi krak ka Republici Srpskoj, BiH, koji je bio predviđen u projektu„ Južnog toka“, on kaže da to jeste jedan od uslova uspeha izgradnje — diversifikacija; ako se radi o teritorijama kojima je potreban gas, to može da lako da prođe, ali napominje da distribucija po teritorijama nije povezana sa alokacijom kapaciteta unutar samog gasovoda.