„Političko prisustvo Italije u Africi je nedovoljno i ako se ono ne pojača, Italija rizikuje da izgubi čitav kontinent“, kaže za Sputnjik ekspert za odnose sa Afrikom Nikola Pede (Nicola Pedde), direktor Instituta za globalne studije Institute for Global Studies.
Kakvi su ekonomski interesi Italije u Africi?
— Italija je uglavnom vodila promenljivu politiku na Crnom kontinentu, kako u političkoj, tako i u ekonomskoj sferi. Dugo je postojala određena konfuzija sa razvojem projekata na afričkom tržištu, odnosno svemu onome što bi bilo alternativa tržištu nafte. Osnovna delatnost Italije sa Afrikom jesu ekonomske veze koje su se realizovale preko koncerna Eni. Međutim, Italija je tokom poslednjih godina pokazala i interesovanje za razvoj infrastrukture i nepokretnosti u Africi. Ipak, ove inicijative retko kada podrži država.
Za uticaj u Africi bi se trebalo boriti, šta mislite o suparništvu između Italije i Francuske u regionu?
— Interesi Francuske i Italije se kose, počevši od libijskog pitanja, koji je realno ogroman problem. Interesi Francuske su objektivno gledano protiv naših. Pariz je preduzeo čitav niz koraka koji su protivni interesima Rima. Francuska i Italija sa druge strane dele stavove u vezi sa pitanjima bezbednosti u pojasu Sahel (zemlje koje čine Sahel su Senegal, Mauritanija, Mali, Burkina Faso, Niger, Nigerija, Čad, Sudan, Etiopija, Eritreja, Džibuti i Somalija). Pa ipak, nemamo zajednički plan delovanja u ovoj, ali i u mnogim drugim oblastima i stoga postoji mogućnost da će nam se sukobiti interesi i da ćemo stupiti u otvoreno suparništvo na severu Afrike.
Međutim, Kina je recimo značajniji konkurent, a suparništvo se posebno ogleda u oblasti infrastrukture. Osim toga, Ujedinjeni Emirati i Saudijska Arabija redovno investiraju u istočnoafrički region, a upravo je ova oblast najinteresantnija Italiji. Tamo se vodi čitava borba za zonu Persijskog zaliva, na primer za Somaliju, gde je očigledno rivalstvo između Saudijske Arabije, Emirata i Katara. Svaka od ovih država ima svoj konkretan cilj. One tačno znaju šta žele da postignu u Africi u narednih 20-30 godina.
Italija još nije ni definisala svoje ciljeve, ne zna šta bi želela da postigne. Deluje mi da se za sada Italija više predomišlja i analizira situaciju, a to je drugim rečima gubljenje vremena i eventualno, gubitak mogućnosti razvoja. Na taj način, Italija rizikuje da ostane do te mere beznačajan igrač u Africi, da je niko neće smatrati rivalom.
Afriku smatraju kontinentom budućnosti, za koji se već sada bore velike države. Kako ocenjujete, može li Italija u budućnosti da popravi odnose sa afričkim državama?
— Mislim da su političari i donosioci odluka konačno shvatili da će nam odnosi sa Afrikom doneti direktne ekonomske i trgovačke koristi. Veliki problem Evrope i država kao što je Italija, jeste u tome što je u Evropi rasprostranjen mit da je Afrika siromašan i nerazvijen kontinent. Zapravo, u afričkim državama su potpuno međusobno drugačije okolnosti i uslovi. Čak i u slaborazvijenim državama, gde su tek nedavno okončani sukobi, može se naći dobro obučen i obrazovan kadar, takođe, neke od njih već sada beleže stabilan rast i u ove države i regione se može investirati.
Ovaj problem je povezan sa uvreženim shvatanjem o afričkom društvu i baš ti stereotipi mnogo smetaju italijanskim biznismenima i otežavaju pri procesu odlučivanja o mogućim investicijama.
Italijanski industrijalci imaju prilično provincijalan pristup, a zato bi država morala da podrži veće projekte i uopšte da stimuliše poslovne inicijative.
Italija bi takođe trebalo da poboljša odnose sa afričkim državama, između ostalog i kako bi rešila, odnosno predupredila dalji dolazak migranata, da li se slažete sa ovakvim stavom?
— Svakako je potrebno organizovati više bilataralnih susreta. U ovom trenutku, u Africi negde oko 18 miliona ljudi pokušava na različite načine da se bori sa siromaštvom, ratovima i nezaposlenošću. Od ovih 18 miliona, samo oko 10 odsto želi da napusti svoj kontinent i pređe u Evropu. Baš zato moramo da pomognemo afričkoj privredi i ekonomiji, da na sopstvenom kontinentu otvore više radnih mesta. Time će se automatski smanjiti tok migranata. Moraju se vratiti mogućnosti da se investira u afrički kontinent i trebalo bi realizovati zajedničke projekte u Africi sa državama kao što su Rusija, Kina i SAD.