Cvetićanin, predsednik Foruma za strateške studije Instituta društvenih nauka, koji je posle višegodišnjih istraživanja analizirao stanje u Srbiji u knjizi „Slepe ulice istorije: Elita, (dis) kontinuitet i legitimitet“, ističe u razgovoru za Sputnjik da nije želeo da zvuči pesimistički, već da bude realističan i prikaže naše društvo bez ulepšavanja, jer ako nemamo ispravnu sliku o samima sebi, ne možemo da krenemo u pravom smeru.
Da biste dali lek, morali ste na početku da postavite dijagnozu.
— Namerno sam tako uradio. Počeo sam sa distopijom, dok je na kraju knjige ocrtana mogućnost. Knjigu sam kontrastirao od mraka ka svetlu.
Ko su danas kod nas pripadnici elite koja bi imala kapacitet da ponudi rešenja za naše probleme?
— Naša elita je strukturirana u krugovima, kao elite u bilo kom savremenom društvu. Samo je problem što naša elita ima tanak koren i što uvek krećemo ispočetka, pogotovu u političkoj eliti, kao da ono prethodno ne postoji i da ono buduće neće doći. U Srbiji i dalje imamo polove koji su nepomirljivi.
Da li je ta podela danak našim istorijskim nedaćama i ratovima ili je možda i posledica toga što nam velike sile nisu dozvoljavale da stasamo u punokrvno demokratsko društvo, nego su nas stalno remetile međusobnim okršajima preko naših leđa?
— Činjenica je da se Srbija nalazi na geopolitičkom raskršću, gde više stotina godina deluju različite velike sile. Takođe je činjenica da smo imali suviše istorije i malo mirnih vremena, gde bismo mogli da se posvetimo unutrašnjem institucionalnom razvoju. Međutim, ne možete očekivati idealne uslove. Postoje države kao recimo Izrael, koje su u ne toliko prijateljskom okruženju, a opet funkcionišu kao države i kao društva. Od jednog društva zavisi kako će te okolnosti da amortizuje. Geografija je nesumnjivo faktor svih naših lutanja i kašnjenja u istoriji, ali postoji i jedan deo naše odgovornosti.
A možda i mentaliteta: Vi kažete da je za nas karakterističan „rajinski egalitarizam“, sklonost da odbacujemo autoritete. S druge strane, imamo potrebu da obožavamo vođe i zato tražimo ličnosti koje imaju jaku harizmu da nas vode.
— To je taj odnos dece i velikog oca. Mi nemamo društvo izgrađeno po strukturi u hijerarhijskim modelima, već se često komunikacija direktno zasniva na odnosu naroda i nekog vođe, što je bestežinsko stanje, jer kad nemate institucije vođe se menjaju, a društvo ostaje isto. Pokušao sam da uđem u uzroke toga i došao do zaključka da su vekovi pod Turcima, kad nije bilo legitimne elite, koštali srpsko društvo jer se odviklo da ima neku svoju, autohtonu elitu. Upravo je aristokratija element koji je društvima poput Britanije, Rusije, Francuske uvek donosila neku vrstu avangarde. Mi nismo imali našu aristokratiju. Mi smo se negde u tim vekovima u mraku istorije odvikli od sopstvenog osećaja za državu i često postupali prema sopstvenoj državi kao da je tuđa.
Veći je problem podeljenost unutar elite i potreba da stalno negiramo tu drugu elitu.
— Naše društvo se nikad do kraja nije dogovorilo oko legitimiteta. U retkim periodima naše istorije smo imali slaganje različitih faktora ko je legitimna vlast, a češće smo imali sporove, češće su se stvari rešavale na ulici, prevratima, atentatima. To je opet uslovljeno geopolitičkim položajem, borbom različitih favorita velikih sila, ali je uslovljeno i našom navikom da umesto da uđemo u konsenzus, u neki ozbiljan državotvorni proces, mi smo uvek postavljali pitanje: ko si ti, ti ćeš meni da kažeš. Ja sam otvoreno izneo pitanje da li mi uopšte funkcionišemo kao jedinstvena nacija ili smo društvo koje ima različite delove, koji uopšte ne komuniciraju i koji imaju različite istine.
Da li je uopšte izvodljivo postići konsenzus, ako smo toliko podeljeni i oko kojih pitanja?
— Loša vest je da se u našem društvu u ovom momentu ni oko čega ne može postići konsenzus. Možda je Novak Đoković jedini temelj konsenzusa unutar srpskog društva, a možda nije ni on, pošto i tu imamo „hejtere“. Naše društvo je takvo da svako misli da može da bude selektor mitske fudbalske reprezentacije i da može da bude predsednik republike. Ni u jednom društvu nema toliko samozvanih predsednika i samozvanih selektora. Mentalitet je anarhističan, zato što smo imali ustaničku tradiciju. Hajdučka tradicija je dobra ako se borite protiv okupatora, ali nije dobra ako želite da napravite stabilnu državu. Mi imamo problem sa formatiranjem emocija, a da biste razmišljali strateški, ne smete da reagujete na prvu loptu. Često mislimo da se jede sve što leti, često neko baci kosku, a mi se oko te koske posvađamo. Nemamo institucionalnog strpljenja i kondicije, a imamo problem što smo siromašno društvo i veoma je lako korumpirati ljude „za špricer i kavurmu“.
Pošto ste postavili dijagnozu, Vi nudite i neka rešenja. Jedno od mogućih je primer francuske Pete republike, degolističko. Ali i ti modeli se ljuljaju, što pokazuju protesti u Francuskoj. A i treba naći „srpskog De Gola“.
— U Francuskoj nije bio samo De Gol, nego degolističke strukture. Ali rešenje jeste pomalo utopijsko — jer hteo sam da knjiga od mraka i senke ide na svetlo. Smatrao sam da je za ovo vreme potrebna idealistička knjiga. Pritom, ono što sam podrazumevao jeste republikanski model, nebitno je da li je to Francuska ili neka druga država, to je model uređene države shodno zakonu i države gde će elita biti kao u Rimskoj republici, Britaniji, Rusiji…
Imamo uzore u svetu, ali i tamo se modeli preispituju, što pokazuje Amerika od dolaska Trampa.
— Ova knjiga je poziv na razmišljanje šta je naša budućnost. Činjenica je da su svi narodi na Balkanu, pa i Srbija, malo bolji od Kurda: da imamo države, ali da one nisu najfunkcionalnije. Naravno, u vremenu u kom živimo suvereno je samo nekoliko država u punom značenju te reči, sve ostale države imaju ograničen suverenitet. Imamo tri vrste društava: prva su zemlje poput Britanije, skandinavskih zemalja koje su se razvijale evolutivno. Druga vrsta društva su ona poput Francuske i Rusije koja su imala šokove revolucije, strašne unutrašnje rascepe, ali koja su uspela da se stabilizuju uz pomoć kvalifikovanih elita, Francuska u vreme De Gola, Rusija u vreme Putina. I u trećoj vrsti smo mi, balkanski narodi, gde imamo unutrašnji rascep koji ne uspevamo da amortizujemo na institucionalni način.
Šta je model za rešenje?
— Ja sam knjigu završio sa republikanskim idealom. Ono o čemu ja pričam je gledanje u budućnost duže od jednog izbornog ciklusa, ukoliko smo sposobni za to. Ukoliko nismo, i to je u redu, ali ćemo snositi posledice. Glavni problem našeg društva je što ne može da misli 10-20 godina unapred. Razne sile tu imaju različite interese, ali mi kao Fukoovo klatno idemo u ekstreme i nikako da se nađemo u sredini. U tom smislu, ovo je knjiga sredine, sinteze, a ne rešenja koja su po sistemu „pod mač, bato“. Rešenje je srednja klasa, koja čini kapilarnu mrežu jednog društva. Ono što smo često skloni da radimo, jeste ili da damo za pravo masama, ili da damo za pravo nekoj eliti koja je hermetična, a nemamo to vezivno tkivo. Moja teza je da treba, kao nakon operacije, raditi na jačanju tog vezivnog tkiva, inače ćemo uvek ostati nalik invalidu koji vuče nogu i svoje ožiljke.