Nemamo mi nikakvu drugu niti pouzdaniju istoriju od one ispevane uz gusle, sve do Vuka. Ni u jednoj istorijskoj čitanci nisu bolje, lepše i sadržajnije izražene sušte stvari ljudskog, ličnog i kolektivnog života. Šta bismo znali o moralnim životnim stavovima, odnosu prema porodici, bližnjem, veri, narodu, precima, junacima, svecima, kazivao je, po mnogima, najbolji srpski guslar današnjice, Boško Vujačić iz Struga u Crnoj Gori.
Ali u Crnoj Gori ni gusle više nisu što su bile. I one postaše sredstvo za pokušaj legitimisanja crnogorske nacije, tog inženjeringa započetog 1945. godine, kome je, ne bi li uspeo, neophodna izvesna kulturna pozadina, objašnjava profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Milo Lompar.
Srdžba koju je ovih dana proizveo jedan guslarski nastup u dalekom Pekingu prilikom otvaranja Kulturnog centra Srbije, nekada bi izazvala nevericu. Danas, međutim, ništa ne čudi u odnosima Srbije i Crne Gore, pa ni rat saopštenjima dva ministarstva kulture.
To što je pevanje uz gusle zasad upisano na reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva kao deo kulturnog nasleđa Srbije, podrazumeva da Srbija prilikom prezentacije ovog nasleđa tretira sopstvenu guslarsku tradiciju i sve ono što uz nju ide, kao što su nošnja, simbolička značenja i izvornost i autentičnost tekstova guslarskih pesama, reagovalo je crnogorsko ministarstvo na nastup guslara koji je bio odeven u crnogorsku narodnu nošnju. To su ocenili kao posezanje Srbije za kulturnim nasleđem Crne Gore.
U zvaničnoj Crnoj Gori su izgleda zaboravili da po zvaničnim podacima sa poslednjeg popisa u toj državi živi 29 odsto Srba i da nema razloga da jedan tamošnji Srbin ne obuče narodnu nošnju kakva se vazda nosila u Crnoj Gori. I nosi se i dalje. Mada, ko zna, možda i to dođe na red za promene kod Montenegrina koji još jedino ime države i nošnju nisu promenili u odnosu na onu njegoševsku državu čiju su navodno nezavisnost obnovili.
Na pitanje nije li paradoksalno da vlast u Crnoj Gori štiti gusle kao svoje kulturno nasleđe, a da se pritom odrekla svega što je predstavljala država čiji je simbol bio Njegoš i njegovo delo o srpskoj borbi za slobodu od vekovnog turskog osvajača, pa i junačkih pesama koje su se pevale uz gusle, Lompar kaže za Sputnjik da to nije iznenađujuće.
„Te dve stvari su protivrečne jer srpske činjenice kulturnog trajanja treba pretvoriti ili prekodirati u antisrpske činioce novonastalog crnogorskog identiteta, omogućenog društvenim inženjeringom. To je neusklađeno i zato dolazi do tih protivrečnih sadržaja koji imaju za cilj da se celokupno srpsko nasleđe na teritoriji Crne Gore, a to je ono do 1945. godine, u dugom procesu preimenuje“, smatra profesor Filološkog fakulteta.
Taj proces je, kako kaže, počeo odavno u konstrukciji hrvatskog kulturnog identiteta i ovo je samo nastavak koji ne treba da čudi. On je uveren da će, ukoliko im to pođe za rukom, na dnevni red doći i prekodiranje Njegoša u neku potpuno novu i nepoznatu tradiciju. To se, ističe on, u teoriji zove sintetička nacija, vrsta osobenog nasilnog konstituisanja, koja predstavlja činjenicu našeg vremena.
Pošto je svima sa ovih prostora jasna tematika epskih pesma koje uz gusle pevaju Srbi sa celog područja bivše Jugoslavije, bilo da su iz Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Like, Bosanske Krajine, širom Srbije, šta bi to mogao sutra da peva jedan guslar Crnogorac, Montenegrin?
Lompar na to odgovara da će verovatno u neku vrstu posebnih crnogorskih pesama da prevedu one koje govore o bojevima na teritoriji Crne Gore.
„Oni bi u prošlosti tražili one pesme koje, govoreći o boju na Carevom lazu, na Vučjem dolu… da artikulišu jednu tradiciju koju bi lakše mogli da zloupotrebe nego, recimo, tradiciju Kosovskog boja od koje beže“, kaže sagovornik Sputnjika.
A u sadašnjosti? Montenegro da uđe u stihove uz gusle. Teško. Mada, možda je i moglo da se desi da su ih makar nakratko dali Bajagi u ruke umesto gitare, kada je 2007. napravio upravo pesmu „Montenegro“ i promotivni spot za novu samostalnu crnogorsku državu.
Ali ima vremena. Možda će Montenegrini zapevati o borbama NATO-a, ili o Kosovu, večitoj inspiraciji narodnih pevača i guslara, samo ovoga puta malo drugačije — o svijetloj zori mlađane samozvane države, njihovog saveznika.
A onda na dnevni red možda dođe i crnogorska narodna nošnja. Zar ima smisla i dalje nositi kapu čija crvena boja simbolizuje krv Srba izginulih u Kosovskoj bici 1389, njen crni rub — korotu, žalost za njima, a pet zlatnih niti vekove koje su Srbi proveli pod turskom vlašću. O krstu i četiri ocila i da ne govorimo.
„Uopšte to nije stvar koja se može zaustaviti pukim posmatranjem njene apsurdnosti. Jer ono što je danas apsurdno za 30 ili 50 godina, za nove naraštaje, biće podrazumevajuće jer neće znati za drugu vrstu iskustva i saznanja. Zato je neophodno neprestano svedočiti o iskustvima i saznanjima i prenositi ih mlađim pokolenjima. Da i njima bude jasno o kom falsifikatu je reč“, zaključio je Lompar.