Dobro je, i na neki način utešno, da je srpska policija odmah pohapsila crnokapuljačaše, ali je cela slika rascepanog Borkovog potiljka, šokiranog pogleda i okrvavljene košulje, ostavila gorak utisak.
Neko seme zla je dubinski posađeno u srpskom društvu i počelo je da pušta korenje.
Neka klica razdora koja se u Srbiji decenijama pa i vekovima zaliva, ponovo je promolila rascopanu glavu i došla na korak od nekontrolisane faze.
Društvo kao da je na ivici da sklizne u opasan unutrašnji rat. Svakodnevne gnevne reči koje su izgubile vrednost kuljaju sa svih strana političkog spektra, optužujući one druge — za najgora krivična dela.
Odgovor na sve te gnevne, neprekidne, neumerene i neodmerene optužbe morali bi konačno da daju pravosudni organi.
Ali najopasnije što može da se desi Srbiji je da u jeku dramatične bitke za opstanak države, dok Srbi u Orahovcu i Velikoj Hoči sa molitvom, drhtajem i zebnjom dočekuju jutro, na ulicama Beograda, Kruševca, Čačka, Zaječara, Kraljeva, Užica… vidimo srpsku krv.
Prosto je nemoguće da su domaći politički lideri, bilo da su vlast ili su bili vlast, oduvek zagovarali civilizovan dijalog sa svima u svetu, sa svima u okruženju, pa i sa bivšim srpskim krvnicima, samo ne dijalog između sebe.
Srbija je zemlja u kojoj je ubijen premijer. Srbija je zemlja u kojoj je u godinama iza nas pucano u čelo političkim protivnicima. Srbija je zemlja u kojoj su bacani u fruškogorsku krečanu politički neistomišljenici. Srbija je zemlja u kojoj su, samo u najsavremenijoj istoriji, ubijani i prebijani i pripadnici i vlasti i opozicije.
Ne igrajmo se vatrom. Ni jedni ni drugi ni treći ni peti.
Srbija je zemlja koja je i u Drugom svetskom ratu najpre podeljena u dve antifašističke vojske koje su se međusobno poklale i potamanile.
Nije Srbija ni pod jednim režimom u poslednjih trideset godina bila svetlost demokratije.
Ali savremena medijska oruđa, televizije, tabloidi i društvene mreže koje ne izveštavaju već potpiruju ratove i sve manje liče na informativne kanale, a sve više na kanalizaciju dezinformacija, dovode društvo u opasno stanje.
Fizički sukobi danas jesu incident, ali za mesec, dva, tri, pet mogu postati pravilo.
A šta ukoliko baš ti sukobi u jednom momentu posluže odlično i nekim stranim faktorima da metodama koje smo videli i u Srbiji ali i u brojnim drugim zemljama, upale fitilj kako bi lakše dokusurili Srbiju i ostvarili svoje interese u regionu. Kako će se Srbija kao država nositi sa izazovima i borbama koje tek dolaze ako dubinski unutar srpskog bića bude buktao suštinski građanski rat?
Sad je još sve vrelo, naelektrisano, gnevno. Ali dolazi dan kad će neko morati da udari u astal i kaže:
„Dosta!“
Neko će morati da vrati stvar u kakvu-takvu normalu. Da političke odnose pacifikuje bar ispod nivoa bitke do potpunog istrebljenja.
To iziskuje akciju države, najmoćnijih ljudi, svih političkih opcija, crkve, intelektualne elite, kulturnih poslenika, medija.
Svih koji misle dobro Srbiji.
U protivnom, teško je prognozirati da se nećemo nagledati još krvavih košulja. Čije god da su.