Ako je Milošević završio u Hagu, trebalo bi i tadašnje slovenačko rukovodstvo

Legenda kaže da su, prilikom usvajanja Niške deklaracije iz decembra 1914, kojom je Kraljevina Srbija proklamovala oslobođenje Južnih Slovena i njihovo ujedinjenje u zajedničku državu, Slovenci zamalo bili zaboravljeni. Grešku je primetio tek Jovan Jovanović Pižon, koji je imao zaduženje da o Deklaraciji telegramom obavesti srpske saveznike, i to u pošti, dok je još jednom čitao tekst Deklaracije.

Da Jovanovića, istaknutog radikalskog prvaka i bliskog saradnika Nikole Pašića, nije u datom trenutku služila koncentracija, slovenačke zemlje ne bi ušle u sastav jugoslovenske države, pa verovatno ni nekadašnji slovenački ministar spoljnih poslova Dmitrij Rupel ne bi danas govorio o Jugoslaviji koja je za Slovence bila, kako je rekao u intervjuu za Radio „Slobodna Evropa“, kao studentska ekskurzija.

Rupel, pritom, zaista nije mislio ništa pežorativno. Jugoslavija je Slovence naučila, kako je rekao, izgradnji institucija i poznavanju države. Slovenci su u Jugoslaviji mogli da stvore mnoge stvari koje inače ne bi mogli da stvore, priznao je on.

Ova kratka Rupelova ocena o jugoslovenstvu i Slovencima nastavlja se njegovim širokim opisom slovenačke secesije — kako su, odmah po dolasku na vlast opozicionog DEMOS-a 1990, otpočele pripreme za otcepljenje, kako je oružje za slovenačku policiju ilegalnim kanalima nabavljano iz Izraela i kako se često sretao sa Dobricom Ćosićem.

On i tadašnji predsednik slovenačke skupštine Franc Bučar navodno su posetili Ćosića u Beogradu avgusta 1991, nakon rata u Sloveniji.

„Rekli smo Dobrici — pustite vi nas da radimo svoje, a mi ćemo pustiti vas da radite svoje. Mi imamo svoje nacionalne interese, vi imate svoje nacionalne interese, mi mislimo da nisu protivrečni. Mi nećemo ulaziti u vaše poslove, nemojte vi ulaziti u naše. I na neki način, Ćosić se tada složio, te 1991“, rekao je Rupel.

U ovoj izjavi, Rupel, ako ne zaboravlja, onda prećutkuje neke poteze slovenačke vlasti kojim su one podrivale srpski nacionalni interes u kontinuitetu od sredine osamdesetih. Jedan od njih je i podrška kosovskim Albancima u njihovim težnjama da se otcepe od Srbije. Skup u Cankarjevom domu 17. februara 1989. je paradigma takve politike.

Ali, na stranu Rupelovi komentari o zbivanjima na početku raspada Jugoslavije. Ipak je lepo čuti od nekoga ko snosi veliki deo krivice za raspad zajedničke države da bi bez te iste zajedničke države njegova nacija još uvek bauljala na margini istorije, ako bi uopšte postojala.

Kao što je bilo lepo videti slovenačko priznanje koje se dogodilo pre skoro tačno tri godine, kada je tadašnji srpski predsednik Tomislav Nikolić na Bledu otkrio spomenik Mihailu Pupinu, da bez zalaganja ovog čoveka ne bi bilo Slovenije u današnjim granicama.

A sama Slovenija je, prema rečima istoričara Čedomira Antića, u bivšoj državi imala, kako kaže, povlašćen položaj. U prvoj Jugoslaviji, onoj od pre Drugog svetskog rata, Slovenci su smatrani jugoslovenskim severnim čuvarom.

„U to vreme, Slovenci su tek počeli da izgrađuju naciju i smatralo se da je, pošto su morali da prevaziđu neke unutrašnje podele, to narod koji je, uz Srbe, najodaniji Jugoslaviji. To se na neki način kasnije i pokazivalo, i jedini predsednik kraljevske vlade koji nije bio Srbin bio je Anton Korošec, vođa Slovenačke narodne stranke“, objašnjava Antić.

Slovenija je do osnivanja zajedničke južnoslovenske države potpuno nepoznat pojam, koji se prvi put pojavljuje u prvobitnom imenu države (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca), dodaje Antić.

„Da nije bilo Prvog svetskog rata i ujedinjenja, svakako da bi put ka nacionalnoj emancipaciji bio jako težak. Dakle, narod znatno manji od Čeha i Slovaka, znatno malobrojniji od Hrvata, našao bi se u većem riziku da prođe sudbinu polapskih Slovena i Lužičkih Srba, nego da stvori svoju nacionalnu državu koja ima izlaz na more i koja je među prvima iz Istočne Evrope ušla u EU i prva iz te grupe zemalja koja je ušla u evropsku monetarnu uniju“, kaže Antić.

U prvoj Jugoslaviji, Slovenija je dobila i univerzitet, ali mnogobrojniji i jasnije profilisani nacionalni pokret Slovenci su dobili unutar komunističkog pokreta i, bez obzira na totalitarnost tog pokreta, on je Sloveniju stavio na prvo mesto.

Edvard Kardelj, vođa slovenačkih komunista, jedan od tvoraca koncepta radničkog samoupravljanja i jugoslovenski ustavotvorac, prema Antićevim rečima, svojim ustavnim projektima presudno je uticao na rastakanje Jugoslavije, što je, kako kaže, dokazao zagrebački politikolog Dejan Jović u knjizi „Jugoslavija, država koja je odumrla“.

Komentarišući Rupelova svedočenja o razgovorima sa Dobricom Ćosićem, Antić se pita zašto se Haški tribunal ne bi angažovao i sudio onima koji su pomogli Slobodanu Miloševiću u izvršenju njegovog nauma.

I nekadašnji slovenački premijer koji je proglasio slovenačku nezavisnost, Lojze Peterle, a sada i Dmitrij Rupel, jasno kažu da su od početka imali dogovor sa Slobodanom Miloševićem.

„Zašto neko, recimo iz Stalnog suda za ratne zločine, ne pohvata vođe DEMOS-a jer su očigledno imali dogovor sa Miloševićem. Oni govore o demokratiji, ratovali su sa Antom Markovićem i sa Veljkom Kadijevićem, nisu ratovali sa Miloševićem, a svetu su predstavljali drugačije. I kada (Rupel) kaže, mi smo rekli vi radite šta hoćete, šta odgovara vašem nacionalnom interesu, mi ćemo šta odgovara našim, zašto ne kaže da su baš oni glasali za to da se Srbija i Jugoslavija izbace iz UN i KEBS? Oni, dakle, nisu ratovali sa Miloševićem, nego sa demokratijom u Srbiji. Zašto? Da bi njihov mali, sebični nacionalni interes bio ostvaren“, kategoričan je Antić.

Sloveniji niko ne spori naciju zahvaljujući Srbiji i Jugoslaviji, a zahvaljujući njima, Slovenija je dobila i izlaz na more. Današnje slovenačko primorje moralo je biti etnički očišćeno, jer nikada Slovenci nisu živeli na moru bliže od trideset kilometara, dodaje Antić.

Na momente dolazi do treptaja iskrenosti, kao u slučaju Dmitrija Rupela, ali zvanična verzija jugoslovenskog raspada i slovenačke secesije govori o tome kako je Slovenija iz Jugoslavije „pobegla“ zbog rigidnosti srpskih komunista i građanskog rata.

Slovenija je, prema Antićevom mišljenju, imala i drugi put. Da demokratizuje Jugoslaviju, pa da se od nje otcepi na demokratski način. Međutim, ona je izabrala nešto drugo.

„Tu vidimo jednu savršenu sebičnost i ne verujem da Srbi treba da prate tu vrstu ideje, pošto je to za Slovence kulturno opterećenje, pored svih prednosti koje ta civilizacija ima. Ne bi to bila tako uspešna zemlja da narod nije radan, vredan, inteligentan. Ali, slovenačka politička elita, rekao bih, više od stotinu godina promoviše apsolutnu, gotovo detinjastu sebičnost. Rupel to čak ni ne krije. On to tako priča, osmehnut, razbalavljen, pošto mu ne preti nikakva sankcija“, komentariše Antić.

Prema onome što govori, Rupel bi mogao da se nađe na optuženičkoj klupi u Hagu. I ne samo on, već i Peterle, ali i bivši slovenački predsednik Milan Kučan, upravo zbog toga što su oni saučesnici u konstruisanom konceptu „genocida“ koji su Srbi navodno sproveli, a što je zvanična verzija istorije jugoslovenskog raspada na Zapadu.

Ako su Srbi zaslužili nekoliko hiljada godina robije zbog ratnih zločina, i Slovenci su, prema onome kako svedoče, zaslužili barem nekoliko stotina, zaključuje Antić.