Istorija je pokazala da ljudi uvek idu tamo gde je klima blaga i priroda širokogruda, zato ostaje nepoznanica šta je to privuklo drevne narode da se nasele na samom severu današnje Rusije. Ipak, u krajeve gde dan leti traje 21,5 sati, a zimi 4, oni su se doselili pre više od 3.000 godina. To pokazuje i 35 spiralnih objekata koji su razbacani svuda po ostrvu.
Lavirinti
Jedna od zagonetki Soloveckih ostrva su kameni spiralni lavirinti prečnika do 25 metara. Smatra se da su to spomenici drevne civilizacije koji se na lokalnom dijalektu nazivaju „vaviloni“.
Većina arheologa povezuju lavirinte sa kultom mrtvih. Jedna od pretpostavki je da su oni simbolizovali granicu između sveta živih i sveta duhova i da su korišćeni za konkretne rituale kako bi se pomoglo dušama mrtvih da odu na onaj svet. Postoji i verovanje koje se naslanja na ovu hipotezu: lavirinti su bili potrebni kako se duša ne bi vratila sa drugog, rajskog sveta u svet živih — duša bi trebalo da se izgubi u lavirintu i vrati u raj. Prema drugoj hipotezi, lavirinti su korišćeni kao mamac za ribe.
Osim površine zemlje i podzemlje ostrva je ispresecano lavirintima — tokom prethodnih vekova stvorene su mreže podzemnih tunela koje su korišćene u kulturne, poljoprivredne i vojne svrhe.
Slični lavirinti se mogu videti i u Egiptu, Grčkoj, Italiji, Skandinaviji, Irskoj. Da li je to dokaz da je u pitanju ista civilizacija?
Na karti Rusije iz sredine 16. veka koju je napravio kartograf Antonije Vud na mestu Soloveckog ostrva je naslikana minijatura mnogobožačkog kompleksa sa hramom koji je imao oblik legendarnog Stounhendža. Pretpostavlja se da su ga u 17. veku uništili hrišćanski fanatici.
Solovecki manastir
Prema predanju, unutar visoravni Sekirna na najvećem ostrvu arhipelaga nalazi se kamena piramida sa prolazima i grobnicama. Na njenom vrhu između 1420. i 1430. godine izgrađeni su svetionik i Preobraženski manastir. Osnovali su ga monasi German, Zosima i Savatije. Sto godina kasnije, zahvaljujući privilegijama koje mu je darovao car Ivan Grozni, postaće veliki duhovni centar, a nakon izgradnje tvrđave i glavni bedem na severu Rusije.
Koliko je manastir bio razvijen pokazuje da je ostrvo bilo povezano kanalima sa drugih 72 ostrva. Imao je sopstveni mlin i elektranu, kao i jedinstveni sistem grejanja gde je bilo dovoljno staviti u peć tri brezove cepanice i prostorija bi bila topla nedelju dana.
Međutim, nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, manastir je bio zatvoren, a monasi oterani.
Od Ivana Groznog do Lenjina
Manastir je, pored verskih, imao i druge namene. Za vreme Ivana Groznog proslavio se po svojim tamnicama u koje su zatvarani slobodni verski mislioci i politički protivnici osuđeni na doživotne robije. Carski zatvor u manastiru je postojao skoro 400 godina.
I sovjetske vlasti su koristile manastir u te svrhe. Vladimir Lenjin je na ostrvu organizovao Solovecki logor za specijalne namene. Od osnivanja 1923. godine, pa u narednih 10 godina to će biti najstroži zatvor u SSSR-u, ali i poligon za testiranje korišćenja prinudnog rada velikih kontingenata zatvorenika. U tom zloglasnom gulagu život su izgubile stotine hiljada zatvorenika. Samo tokom pet dana 1937. godine streljano je 1.111 zatvorenika. U tom zatvoru, između ostalih, umrli su i akademik Dmitrij Lihačov i filozof Pavel Florenski. Ni Nikolaj Vinogradov, prvi geograf koji se zainteresovao za proučavanje ostrva, nije uspeo da završi svoja istraživanja — bio je streljan.
Stanovništvo je ponovo krenulo da naseljava ostrva šezdesetih godina 20. veka kada je progon neistomišljenika počeo da jenjava. Monasi su se vratili i počeli da obnavljaju manastir tek 1990. godine. Danas je ostrvo ponovo jedno od mesta hodočašća hrišćana.