Tako, makar, tvrdi londonski „Indipendent“, pozivajući sve da dobro obrate pažnju na ono što se događa.
U središtu pažnje ovoga puta nije migrantska kriza, već nacrt italijanskog budžeta za narednu godinu. Vlada u Rimu, „prva populistička vlada u Evropi“, kako je establišment opisuje s neskrivenim nezadovoljstvom, predvidela je naredne godine budžetski deficit od 2,4 odsto italijanskog BDP-a. To je previše za ekonomiju zemlje čiji dug iznosi 131 odsto BDP-a, tvrdi Evropska komisija, i, prvi put od uspostavljanja evra, odbacuje nacrt budžeta jedne države-članice.
Italija je dobila rok od tri nedelje da se popravi, ali lideri vladajuće koalicije, Luiđi di Majo iz Pokreta pet zvezdica i Mateo Salvini iz Lige, odgovaraju da im ne pada na pamet da postupe po naređenju iz Brisela. „Nema povlačenja“, kaže Salvini prkosno. „Nećemo promeniti ni zapetu“.
Da li će prekomerno zaduživanje Italije, treće po snazi ekonomije evrozone, evru učiniti ono što je u slučaju mnogo manje grčke ekonomije jedva izbegnuto? I kako će sukob „populista“ iz Rima i birokrata iz Brisela uticati na politički već dovoljno nestabilnu situaciju u Evropskoj uniji?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili diplomata Zoran Milivojević i docent na Pravnom fakultetu u Beogradu i predsednik Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović.
„Spor oko italijanskog budžeta pokazuje dubinu krize Evropske unije“, smatra Zoran Milivojević. „Nije ovde reč samo o strahu od ponavljanja situacije s Grčkom, već o strahu od raspada čitavog sistema jer je kriza evrozone prešla i na politički teren. Italijanski slučaj, takođe, potvrđuje da su unutar EU u toku procesi ponovne afirmacije državnog suvereniteta. Niko ne želi da se dalje odriče svog državnog suvereniteta, čak ni u samom jezgru Evropske unije, čija administracija sad pokušava da očuva svoje pozicije“.
„Kriza u odnosima Rima i Brisela“, napominje Miloš Jovanović, „ukazuje na krizu samog modela integracija, koja je nastala zbog nekoherentne strukture sistema u kome imate zajedničku monetu s jednom centralnom bankom, a budžeti su ostali u nadležnosti država-članica. Dosadašnjim prenosom nadležnosti EU je došla do granice da postane superdržava federalnog tipa, ali tu granicu skoro niko ne želi da pređe, što i stvara ovakve pat pozicije kojima zapravo nema leka. EU je mrtav projekat, podseća na čoveka koji je i dalje živ ali boluje od neizlečive bolesti i svi znaju da će skončati relativno brzo“.
U sukob s Evropskom komisijom Italija je ušla namerno, o čemu svedoči i pismo koje je italijanski ministar finansija Đovani Trija uputio Briselu: „Italija je svesna da je izabrala put koji nije u skladu s pravilima EU. To je bila teška ali neophodna odluka, s obzirom na ekonomske poteškoće s kojima su Italijani suočeni, kako bi se BDP zemlje vratio na pretkrizni nivo“.
„Italijanska vlada, jednostavno, nije imala izbora. Ovaj budžet je rezultat politike zbog koje je i izabrana, i toga se mora držati“, komentariše Zoran Milivojević, koji očekuje da će ova italijanska vlada ostati dosledna. „Ona nema manevarski prostor — ako postupi drugačije, izgubiće ono zbog čega je i izabrana i samu sebe će dovesti u dosta kompleksnu poziciju, pa i u opasnost da izgubi vlast. A ako vlada u Rimu ostane na sadašnjim čvrstim pozicijama, to znači da ulazimo u produženu krizu Evropske unije s neizvesnim ishodom i posledicama, tim pre što je Italija, posle izlaska Velike Britanije, jedna od tri vodeće države u EU, bez koje je funkcionisanje EU nemoguće“.
Kako će na ovakav stav Rima reagovati Brisel? „Njujork tajms“ komentariše da bi eventualna kazna Evropske komisije Italiji mogla da bude podsticaj za okršaj koji Di Majo i njegovi koalicioni partneri priželjkuju.
„Ako Evropska komisija ne odgovori na izazov koji joj je upućen iz Italije, to će biti shvaćeno kao ustupak koji će predstavljati dodatni vetar u leđa svim protivnicima Brisela unutar EU na izborima za Evropski parlament narednog maja. A očekivani prodor suverenističkih stranaka samu Uniju će, u najmanju ruku, uvesti u stagnaciju“, ocenjuje Zoran Milivojević.
Do sličnog zaključka, da se Evropska komisija sad nalazi u situaciji u kojoj nema dobrog rešenja, dolazi i Miloš Jovanović, koji objašnjava: „Jedina sankcija, predviđena EU propisima, jeste finansijska kazna u visini 0,2 odsto BDP-a, što u slučaju Italije iznosi oko 3,4 milijarde evra. I tu već dolazimo do paradoksa — s jedne strane tražite da deficit bude manji, a sa druge strane, predviđenom kaznom taj deficit još i povećavate. Ali to nije problematično samo s logičke strane, već i politički, jer EK ne može da ne reaguje, a opet, eventualnom kaznom Brisel bi dao još jedan argument svojim protivnicima, ne samo u Italiji već i širom Evrope. Zato i mislim da će EK pokušati da pronađe nekakav kompromis, da neće trenirati strogoću i da će pokušati da nađe rešenje koje bi svima sačuvalo obraz, pogotovo što je EU već opterećena problemima, od ’bregzita‘ do oslabljenih pozicija Angele Merkel u Nemačkoj i Emanuela Makrona u Francuskoj, i nova velika kriza joj ni najmanje nije potrebna“.