Izdavačka kuća „Molodaja gvardija“ iz Moskve već gotovo čitav jedan vek objavljuje znamenitu ediciju „Životi izuzetnih ličnosti“, u kojoj vrhunski pisci, istoričari i drugi autori predstavljaju životopise ljudi koji su obeležili istoriju civilizacije. Retke su porodice u Rusiji koje nemaju makar jednu od knjiga iz ove popularne edicije, u kojoj su odnedavno i biografije Gavrila Principa, Josipa Broza Tita i Nikole Tesle.
Autor ove tri biografije je Evgenije Matonjin, koji je proteklih dana bio gost Sajma knjiga u Beogradu i ruskog nacionalnog štanda. U razgovoru za Sputnjik Matonjin je ispričao šta je otkrio o Tesli, Brozu i Principu tokom istraživanja i pisanja biografija, kao i o kojim bi još znamenitim ličnostima s Balkana voleo da piše.
Ime Gavrila Principa je u proteklih nekoliko godina, u svetlu godišnjica od početka i kraja Prvog svetskog rata, ponovo dospelo u žižu javnosti, a tome je doprineo i aktuelni geopolitički trenutak. Do kakvog ste zaključka došli dok ste istraživali njegov život i pisali o njemu — ko je bio Gavrilo Princip?
— Kako će čovek videti određeni prizor, sliku, zavisi od toga iz kog ugla je posmatra. To važi i za Gavrila Principa. Stav o njemu zavisi od subjektivnog odnosa čoveka koji ga posmatra. O njemu postoji mit da je bio samo izvršilac u službi mračnih sila i da je jednostavno ubio Franca Ferdinanda po nalogu. On je, naprotiv, bio čovek s idejom, hrabar čovek koji je ceo svoj život uložio u tu ideju. Gavrilo Princip je, dakle, i apsolutni heroj, i terorista, i neko ko je podstakao početak svetskog rata, i istorijska ličnost. Bio sam u prilici da se susretnem s ljudima koji su u daljem srodstvu s njim, kao i s direktnim potomcima Franca Ferdinanda. I jedne i druge sam pitao da li su sposobni za pomirenje. Principovi potomci su mi rekli: Ne! Potomci Franca Ferdinanda su, uz oklevanje, odgovorili da verovatno ne bi mogli da pristanu na pomirenje, ali da su spremni za razgovor. Upravo to odslikava različita tumačenja Principove figure i njenog značaja za istoriju. Nije čudno što mu na srpskoj strani Sarajeva podižu spomenik, a u muslimanskom delu grada o njemu govore kao o teroristi i ubici. Jedinstvenog mišljenja o Gavrilu Principu jednostavno nema, a ja sam pokušao te protivrečnosti da predstavim što objektivnije mogu.
To je veoma teško pitanje u našem vremenu, s obzirom na to da smo suočeni s terorizmom i idejama čiji su zagovornici često odgovorni za ogroman broj ljudskih žrtava.
— Da, to je sasvim tačno. Ja sam u okviru edicije „Molodaja gvardija“ napisao i knjigu o ruskom revolucionaru Jakovu Bljumkinu, poznatom po tome što je 1918. godine ubio ambasadora Nemačke. On je smatrao da Nemačka ugnjetava narod u Ukrajini, u Belorusiji, i da je terorizam jedini način da se to prekine. To je opasna zabluda, ali je takvih ljudi dosta. Zbog toga ih ne treba previše romantizovati i veličati, ali ne treba ih predstavljati ni karikaturalno i odnositi se prema njima bez nužne ozbiljnosti.
Kontroverzna ličnost, za čije je ime takođe vezano mnoštvo mitova, jeste Josip Broz Tito. Koje su vam zablude o Brozu bile najinteresantnije dok ste se bavili njegovom ličnošću?
— Titom se bavim odavno i toliko činjenica znam o njemu da mi se čini da tu ni nema mitova. On, za razliku od Principa i Tesle, nije poprimio te mitološke karakteristike — bio je političar svetskih razmera, u čije je vreme jedna mala Jugoslavija igrala ulogu zemlje od strateškog značaja, s kojom su pregovarali i Sovjetski Savez, i Sjedinjene Američke Države, i Velika Britanija, i Kina. Zahvaljujući svojim izuzetnim političkim sposobnostima, Tito je uspeo da vodi Jugoslaviju među svim tim superdržavama, izvlačeći korist za svoju zemlju i za samog sebe. On je od Jugoslavije uspeo da napravi stratešku silu koristeći resurse Trećeg sveta, odnosno znamenitog Pokreta nesvrstanih. Uspeo je da stane na čelo tog pokreta i da ga pridobije za sebe. S Titom su pregovarali i NATO, i Varšavski pakt, i Sovjetski Savez i svi drugi. Sada vidimo da nema takvog čoveka koji bi mogao da okupi sve te zemlje Trećeg sveta, zemlje u razvoju, tu više nema jedinstva.
Mnogi, međutim, danas postavljaju pitanje: Ko je uopšte bio taj čovek?
— I dan-danas se mnogi pitaju da li je Tito bio Rus, Poljak, zašto je tako loše govorio srpsko-hrvatski. Pitao sam ruske lingviste koji proučavaju srpski jezik, kako to objašnjavaju, a većina njih mi je odgovorila da je reč o prostoj činjenici da mu je otac bio Hrvat, a majka Slovenka, pri čemu je rođen u kraju u kojm je postojala velika mešavina nacionalnosti. Taj njegov čudni akcenat je rodio brojne mitove. Jedan od interesantnih mitova je da Josip Broz uopšte nije bio sin svojih roditelja, nego nekog mađarskog grofa koji mu je celog života bio pokrovitelj. To je tako sa svim poznatim ljudima, jer je teško shvatiti i prihvatiti da su ličnosti takvog kalibra mogle da se rode u nekom malom selu i onda da postignu to što su postigle. O Titu, zapravo, i dalje postoje brojne zagonetke na koje nema odgovora. Mnogo toga je i danas nejasno kada je reč o sukobu Moskve i Beograda 1948. godine. Maglovit je i period njegovog rada u Moskvi, u Kominterni. Nije jasno, recimo, ni da li je Tito ratovao u Španiji, 1936. i 1937. godine. Otvaranje arhiva koji se bave tom temom moglo bi da razjasni mnoge nedoumice.
Pošto vas zanima istorija Balkana, kako vidite sadašnju situaciju na ovom području, šta bi za nas trebalo da budu pouke iz Titovog vremena?
— Čini mi se da je sve ono što se događa sada na Balkanu, nemojte se uvrediti, molim vas, tričavo u poređenju s onim što se događalo u vreme Tita. To je bila politika svetskog značaja, a sada na mestu Jugoslavije postoji nekoliko zemalja od kojih malo toga zavisi.
Mislite, zapravo, da je raspad Jugoslavije bio greška?
— Da, mislim da je to bila ogromna greška. Ali smatram da ne treba zaboraviti da za to nisu krive ni Amerika, ni Engleska, ni Rusija, nego sami narodi koji žive ovde. Bio sam u prilici da pre nekoliko godina provedem određeno vreme s ljudima iz Bosne, Hrvatske, Srbije. Oni nisu želeli jedni s drugima da komuniciraju, zato što je jedan, recimo, Srbin, a drugi Hrvat. Nisam to mogao da razumem. Nažalost, sada se to isto dešava i kod nas. Ljudi su podložni brzom reagovanju na nacionalnoj osnovi.
Pisali ste i o Nikoli Tesli, o čoveku koji je važan za ceo svet. Šta ljudi u Rusiji, zapravo, znaju o njemu?
— To što misle da je Amerikanac nije najstrašnija stvar. Posetio sam mnoštvo sajtova na internetu posvećenih Tesli, i srpskih, i američkih, i engleskih. Mnogo je ne samo mitskih nego potpuno nadrealnih stvari koje su pisane o njemu. A to što je napisano nije predstavljeno kao neki mistični sadržaj, nego kao o činjenice. Ljudi koji žele da nauče nešto o Nikoli Tesli na internetu mogu da saznaju da je on komunicirao s vanzemaljcima, da je putovao kroz vreme, da je izmislio nekakvo moćno oružje koje je prodao Hitleru… ili možda Staljinu… ili Amerikancima koji ga čuvaju u tajnosti. Svi su čuli za njega, ali kada sam govorio svojim poznanicima da je Tesla poznat pre svega po tome što je izmislio sistem uz pomoć kog mi danas koristimo struju, svi su bili u čudu. Niko to nije znao. Rekao bih da je Tesla za to delimično i sam kriv. On je bio veliki pronalazač i naučnik, ali je sam o sebi širio besmislice, glasine, verovatno da bi nekako privukao pažnju na sebe i potpisao neke ugovore. To se nadalje transformisalo, preuveličavalo i stiglo do razmera koje imamo sada.
Rekli ste da vas interesuju još neke ličnosti iz Srbije i s Balkana. O kome ćete još pisati?
— Voleo bih da pišem o Andriću, o Draži Mihajloviću, on je, takođe, bio zanimljiv čovek i protivrečna ličnost. Rado bih, kada je o našim savremenicima reč, pisao o Emiru Kusturici. Volim njegove filmove, to je jedan od mojih omiljenih reditelja! I njega vidim kao višeznačnu, upečatljivu ličnost, mada se ne slažem s njim u svemu. Na osnovu njegovih izjava koje sam bio u prilici da čujem, čini mi se da preuveličava ulogu Rusije — ne iznutra, nego spolja. Ne deli se svet tako jednostavno kako on misli: s jedne strane je Rusija, a s druge prokleti Zapad. Mislim da su stvari mnogo složenije i u tom smislu bih se, verovatno, posvađao s njim. Rado bih pisao o njemu, ali bih sačekao još nekih pet-šest godina.
Možda ćete se tada složiti s njegovim stavovima o ulozi Rusije?
— Možda, mada ne verujem.
Ovde se mnogi slažu s Kusturicom kada govori o Rusiji.
— Da. Uvek me iznenadi to što, kad god doputujem u Srbiju, imam utisak da je ruski patriotizam ovde čvršći i jači nego i u samoj Rusiji. To je veoma interesantno. Kusturica je u svakom slučaju veliki umetnik. Naš pandan njemu bio bi Nikita Mihalkov — reditelj kog takođe veoma volim i poštujem, ali nisam saglasan s njegovim političkim stavovima. Ipak, mnogi njegovi filmovi su remek-dela, kao i Kusturičini.