Na 19 kilometara od obale Luizijane nalazi se mesto sa kojeg se od 2004. godine u more baca 300-700 barela nafte svakog dana, otkako je platforma u vlasništvu kompanije „Tejlor enerdži“ potonula u klizištu nastalom usled uragana Ivana.
Mnoge bušotine na toj platformi nisu od tada zatvorene, a zvaničnici upozoravaju da bi mrlja mogla tokom veka da nastavi da se širi.
Uzevši u obzir da nikakve popravke nisu u planu, ova mrlja preti da baci u senku ekološku katastrofu „Dipvoter horajzon“, nastalu usled izlivanja nafte u Meksičkom zalivu 2010. godine i postane najveća ekološka katastrofa u SAD, prenosi Tanjug.
Istovremeno sa ovim dešavanjem, navodi se, administracija američkog predsednika Donalda Trampa predlaže dosad najveću ekspanziju zajmova za naftnu i gasnu industriju, sa potencijalom da se otvori skoro čitava kontinentalna ploča za bušenje u moru.
To podrazumeva Atlantsku obalu, gde nije bilo bušenja više od pola veka i gde ima dvostruko više uragana nego u Meksičkom zalivu, navodi list.
Ovaj plan je usledio uprkos strahovima da je naftna industrija loše regulisana i da planeta treba da smanji fosilna goriva zbog klimatskih promena i činjenice da 14 godina nakon što je uragan oborio „Tejlorovu“ platformu, uništene bušotine ispuštaju toliko nafte da su istraživačima trebali respiratori tokom procene štete.
O „Tejlorovoj“ naftnoj mrlji zna se vrlo malo van Luizijane zato što kompanija pokušava da to drži u tajnosti, nadajući se da će na taj način zaštititi svoju reputaciju i informacije o svojim operacijama, bilo je navedeno u tužbi koja je na kraju primorala kompaniju da objavi plan čišćenja.
Mrlja je bila skrivena šest godina pre nego što su ekolozi naišli na nju i to dok su nadgledali posledice nesreće na platformi „Dipvoter horajzon“, kompanije "Britiš petroleum", nekoliko kilometara severno od lokacije „Tejlorove“ mrlje.
U današnjim okolnostima klimatskih promena i toplijih mora, oluje su sve češće i intenzivnije, a počev od Ivane iz 2004, nekoliko uragana je do sada uništilo ili oštetilo više od 150 platformi za samo četiri godine.
U Luizijani se sa platformi obalskih naftnih tankova svake godine u more izlije oko 330.000 galona sirove nafte.
Meksički zaliv predstavlja jedan od najbogatijih i najproduktivnijih regiona za naftu i gas u svetu, a očekuje se da će ove godine dati više od 600 miliona barela, što čini 20 odsto ukupne američke proizvodnje nafte, a vladini analitičari tvrde da još se ispod zemlje nalazi još 40 milijardi barela.
U vodama kod Luizijane ima oko 2.000 naftnih platformi, a skoro 2.000 drugih kod obala njenih suseda Teksasa i Misisipija.
Četiri godine nakon nesreće, Obalska straža koja je vršila nadžor nad mrljom, obavestila je „Tejlor enerdži“ da je mrlja prerasla u „značajnu pretnju okolini“, a kompanija se dogovorila sa vlastima da pokrene fond vredan 666 miliona dolara da zaustavi širenje nafte.
Od tada je „Tejlor“ preduzeo razne mere, ali je nafta nastavila da curi.
Skoro deceniju nakon urušavanja platforme, vlada je ocenila da je stvarni nivo curenja nafte u Zaliv 1-55 barela dnevno, dok danas procene govore da je u pitanju do 700 barela (jedan barel ima 42 galona).
Uprkos tome, američka Nacionalna agencija za okean i atmosferu još je u ranim fazama procene resursa podmorskog života, na osnovu čega bi mogla da objasni posledice „Tejlorove“ mrlje, a sa izdavanjem bioloških posledica naftne mrlje „Britiš petroleuma“, kasni više od tri godine.
Četrnaest godina nakon „Tejlora“ i 10 nakon „Dipvoter horajzona“ američka vlada i dalje nije u potpunosti upozanata sa snagom posledica naftnih mrlja po podmorski život, u kojem su, prema navodima stručnjaka, najviše ugroženi veliki sisari poput kitova i delfina.