„Danas nama kažu, deci ovog veka, Da nas je zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše“
Milan Rakić (1907)
„Ni bombe ni glasanja ne izbrisaše Lazara, Dokle generacija nova na njemu stasava. Izgubljeno nikad nije ono što je sveto. U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet neko".
Beogradski sindikat (2018)
Na albanskom jeziku pojam Prizreni je samo geografski, ime jednog grada. Kao i Prizren na turskom. Semantički ili ontološki, osim u srpskom i još nekolicini slovenskih, značenje Prizrena se u drugim jezicima ne prepoznaje.
U korenu je staroslovensko „zren“, odnosno još i danas često upotrebljavani glagoli „ozreti“ i „ozirati“. Ili: gledati, progledati, osmatrati, videti.
Prizren je „parnjak“ sa sokobanjskim Ozrenom, ali i istoimenom planinom u severoistočnoj Bosni. Kao i sa Zrinom (Zrinjom) na Baniji.
Iz Prizrena, sa Kaljaje, tvrđave iznad današnjeg grada, pružao se pogled u svim pravcima. Iz Prizrena se dobro videlo. Sve je bilo jasno. A kod onih kojima je sve jasno, nema mesta za nedoumice i odricanja, kukanja nad zlom sudbinom.
Zato je istorija Prizrenu namenila ulogu carskog grada. Prvog, a suštinski i jedinog, u dugom državotvornom procesu srpskog naroda.
Iz Prizrena se upravljalo Balkanom, tu se pregovaralo sa Mlecima i Ugarima, to je bilo izvorište kulturnih impulsa koji se zrakasto šire ka svim pravcima.
Kao i prethodnici, sledeći koncept vizantijske simfonije, Dušan pored Prizrena podiže manastir Svetih Arhangela. Po svemu poznatom, do tada neviđen. To je vrhunac srpskog sakralnog graditeljstva, prelomna tačka za rađanje moravskog stila. Zbog toga su ga Osmanlije brzo posle ovladavanja Metohijom temeljno opljačkale i delimično razrušile.
Što su zaboravili da razvale po dolasku, nastavljali su kasnije, od 1615. godine na tom mestu su samo temelji. Brojni drugi manastiri i crkve im nisu smetali. Sveti Arhangeli jesu.
Želeli su da ubiju svest o postojanju Dušanove Srbije. Da zatru svaku ideju o obnavljanju carevine. Da slome duh.
Osmanlije su vrlo dobro znale, kao što to zna i svaka imperija, da, kako to lepo naglašava Meša Selimović: „Duša često može da održi tijelo, ali tijelo dušu nikad!“
Da bi se ovladalo prostorom, nije dovoljna vojna pobeda, nije dovoljna ni okupacija, čak nije dovoljno ni kada ukinete sve institucije poražene strane. Neophodno je menjati svest nekadašnjeg naroda, pretvoriti ga u nešto drugo, ponizno i poslušno, lojalno, kooperativno.
Jevreji se sa tim nisu pomirili, uporno ponavljajući: Le šana habaah bi Jerušalajim! Dogodine u Jerusalimu! I tako dva milenijuma. I tako i danas. Iako su Jerusalim proglasili glavnim gradom države Izrael.
Ako je Kosovo srpski Jerusalim, onda je Prizren Zapadni zid. Kao što je za Jevreje Zapadni zid mesto uspomene na Davida i Solomona, za Srbe je Prizren uspomena na Dušana i Arhangele.
Insistiranje da se Kongri ili Albanskoj ligi iz 1878. godine pridoda pridev „prizrenska“ delimično treba sagledavati i iz tog ugla. Arhangeli su tada već bili uništeni, Kaljaja odavno zauzeta, a Prizren je trebalo zauvek oteti iz istorijskog pamćenja. Telo će nestati tek kada duša bude potpuno uništena.
Delovaće ovaj zaključak mnogima preterano: pesma Beogradskog sindikata „Dogodine u Prizrenu“ iz 2018. godine odjeknula je našom političkom čaršijom jednako snažno kao i „Na Gazimestanu“ Milana Rakića 1907. godine.
Danas se oglašava preko Jutjuba, nekada se to činilo u „Srpskom književnom glasniku“. U vremenu sveobuhvatne rijalitizacije i prateće masovne teletabizacije, parnasovci predvođeni Rakićem bi se teško snašli, a Skerlićev „Glasnik“ bi dosad verovatno bankrotirao. Zbog toga je bolje što poruka dolazi od Beogradskog sindikata. Dalje će se čuti, drugačije će je shvatiti svi koji o njoj hoće ili moraju da razmišljaju.
Dogodine u Prizrenu, prezentovano na ovakav način, u ovom trenutku, sa onakvim spotom, jeste ponavljanje čuvenih Selimovićevih pitanja koje izgovara njegov legendarni Ahmet Šabo: „Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti? Boj se svega, ne budi ono što jesi, ali do kada tako?“
Dogodine u Prizrenu je poziv da ne zaboravimo ko smo, da znamo šta smo, koje istorijske vrednosti baštinimo, kome svoju slobodu dugujemo i kako da je branimo.
Poznavaoci judaizma navode kako je „Dogodine u Jerusalimu“ poruka kojom je jevrejska država sačuvana u srcima, ali da je to i čuvanje sećanja na egzil i egzodus (kako se ne bi ponovili), podsećanje na periode robovanja i molitva za krajnje iskupljenje.
Ni Srbima niko ne može oduzeti pravo da želju za podizanjem snažne i odgovorne države čuvaju u srcima, da održavaju sećanje na sve nesreće (moramo razlikovati prijatelje od neprijatelja), da ponavljaju šta im je oteto i ko im je to oteo, te da se mole za izbavljenje i oproštenje (današnje tumaranje je i posledica grehova).
Sa „Dogodine u Prizrenu“ poručuje se da će „duša održati tijelo“, da je naš put ka budućim uspesima moguć samo oslanjanjem na ono što jesmo, da ne ustuknemo pred svakim „ovnom“.
Dogodine u Prizrenu je upozorenje da ne zalutamo. Da bismo preživeli, moramo se svačim baviti, prodavati „svinjske papke“ i „pileće nogice“, na primer, pa i čekati u koloni ispred „Lidla“. Mnogima u današnjoj Srbiji to znači. Ne treba ih zbog toga ismevati, nikako ih ne smemo osuđivati. Preživljavanje je ozbiljna stvar.
Međutim, razlika između življenja i preživljavanja je ogromna. Ako zaboravimo Prizren, življenje će nam se pretvoriti u preživljavanje. A to je već put bez povratka.
Pokušaj „tijela“ da živi bez „duše“. Saginjanje ne samo pred svakim „ovnom“, već i pred svakojakim „govnima“. Odricanje od sebe, zaboravljanje svih koji su nam prethodili, svega što su radili i kako su nam svojim delima pomogli. Utapanje u uplašenu masu bez svesti, bez spoznaje šta je dobro, a šta loše, bez spremnosti na žrtvu i odricanje.
Dogodine u Prizrenu je podsećanje da mimo današnjeg preživljavanja postoji i življenje. Neophodno je preživeti ovo danas da bi naša deca živela lakše. Bolje i slobodnije. Bez okupacije. To je tako u svakom ratu, pa i u ovom koji mi bijemo. Ali, mora se živeti i danas. Življenje je dostojanstveno, što preživljavanje samo po sebi ne podrazumeva.
Ima li čoveka bez dostojanstva?
Oni koji su Prizren zaboravili ništa ne razumeju. Kao što pojedini savremenici nisu razumeli ni Rakića. O kakvom to Gazimestanu piše, zaluđuje omladinu, pa to je druga država, i to ne bilo kakva, već silna i gorda — Osmanlijska carevina. A sa severa nas opkolila još silnija i gordija — Austrougarska, koja je te 1907. godine već uveliko radila na stvaranju albanske nacionalne države. Tek njima se nismo smeli zamerati. Od njih nam je zavisio „dži-di-pi“, tamo smo izvozili svinje (ne samo „papke“, već mangulice po komadu žive vage).
Istorija je, kao i uvek, sve to poravnala. Rakić ostade aktuelan i danas, njegovih protivnika se niko ne seća.
Koji se podsećaju Prizrena, ti se oziru, oni na brdu stoje, sve vide, sve im je jasno. Zato, da citiram (nekadašnje) dorćolske komšije iz Beogradskog sindikata: „Kosovo je seme iz kojeg sam ja ponikô, izvor i korito iz kog je narod potekô“.
Dogodine u Prizrenu!