Iako je prešao na islam, Muhameda Alija su cenili i hrišćani, Jevreji i ljudi svih vera, ne samo zbog umeća u ringu, već i zbog njegovih političkih stavova — odbijanja da učestvuje u (kolonijalnom) ratu u Vijetnamu, kao i zbog borbe za rasnu jednakost, pravdu, istinu i demokratiju.
I posle Alija boks je dugo ostao najpopularniji borilački sport, otprilike sve do kraja ere Majka Tajsona, kad primat preuzimaju „ultimat fajtovi“, MMA i ostale veštine koje bi se u najkraćem mogle opisati kao „dvojica nabildovanih sirovina tuku se do smrti u kavezu“ — rijaliti u ringu.
I ne samo u kavezu, pa smo imali opštu tuču u publici posle finalne borbe UFC u lakoj kategoriji, u kojoj je učestvovao i šampion Habib Nurmagomedov. Rijaliti se iz ringa preselio na tribine.
I kao što nekad prijatelji sporta nisu spavali iščekujući mečeve Alija ili Tajsona, ili naših bokserskih veličina poput Mate Parlova, Marijana Beneša, braće Slobodana i Tadije Kačara ili Nenada Borovčanina, tako danas mnogi ne spavaju iščekujući prebijanja nasmrt u kavezima. Prebijanja bez pravila i imalo viteške časti. Prebijanja i kada odzvoni gong.
Ono što je nekad bila plemenita veština, danas se pretvorilo u najgrđi rijaliti. Nažalost, žrtve ovog globalnog trenda u borilačkim sportovima i njihove prezentacije u masovnim medijima sve više su mladi ljudi. I to sve mlađi.
Sociolog sporta dr Dragan Koković, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kaže za Sputnjik da je pretvaranje borilačkih sportova u krvave rijalitije povezano sa izuzetnom komercijalizacijom sporta i dodaje da su na neki način rijalitiji postali drugi sportovi i kao primer navodi košarkašku NBA ligu.
Koković podseća da je do danas snimljeno mnogo filmova, ne samo holivudskih, o „borbama u kavezima“ i da ih ima pet ili šest koji se zovu „Krvavi sport“.
„S druge strane, tu su i masovni mediji. Postoje posebni kanali za takve borilačke sportove i zato i imamo agresiju i nasilje koje je eskaliralo na poslednjem meču i mnogi ljudi su se začudili da se na takav način može završiti sportska borba“, kaže Koković.
Sa sociološkog aspekta, odrasla je jedna generacija obožavalaca takve vrste sporta i Koković smatra da će „borbe u kavezima“ bivati sve popularnije. Nažalost, i mediji sve više forsiraju „krv i borbu do istrebljenja“, a učesnici takvih „sportskih priredbi“ postaju uzor deci.
Kad je reč o uticaju „ultimativnih tuča“ na decu, po teoriji socijalnog učenja ili teoriji imitacije, koja se koristi u sociologiji, psihologiji, i u socijalnoj psihologiji, ona će imitirati svoje uzore, tako da oni koji obožavaju takve sportove imaju veći rizik da se pretvore u „ultimativne siledžije“.
„Boks je bio plemenita veština. Činjenica je da je i Muhamed Ali pravio šou uoči mečeva koji bi se mogao nazvati rijalitijem. Uvek je postojao rijaliti, ali to što je on radio bilo je duhovito, a ovo danas nema nikakvog duha. Pedantni Nemci su izračunali da deca danas do puberteta vide 15.000 ubistava“, kaže Koković.
Kao i u slučajevima nasilja navijača na stadionima, mi kao društvo dolazimo u poziciju da neke stvari koje bi trebalo da predupredimo, puštamo da idu svojim tokom i to je najbolnija stvar, zaključuje naš sagovornik.