Nesvakidašnju ljubav prema Srbiji, srpskom narodu i kulturi oseća i Nikitina supruga Svetlana Tolstoj, koja je život posvetila istraživanjima u oblasti slavistike i etnolingvistike, kao i njihove kćerke Marfa i Fjokla, obe filolozi po obrazovanju.
Svetlana Tolstoj je nedavno boravila u Beogradu povodom Međunarodnog kongresa slavista. Uz vrlo pozitivne utiske o tom izuzetno važnom naučnom skupu koji je protekle sedmice okupio više od 1.200 stručnjaka iz celog sveta, Svetlana Tolstoj je s nama podelila uspomene na Nikitu Tolstoja i potrudila se da nam objasni kako je došlo do toga da jedna porodica slavnog prezimena kroz nekoliko generacija odneguje poseban odnos prema Srbiji.
„Ljubav prema Srbiji je odavno postala deo našeg porodičnog duha. Dok je Nikita Iljič bio živ, kod nas su stalno boravili njegovi prijatelji i kolege iz Srbije, tako da smo stalno slušali srpski jezik. Nikita je takođe, prikupio izuzetnu biblioteku sastavljenu od knjiga na srpskom jeziku. Andrej Tarasjev mu je, na primer, slao veoma mnogo knjiga, kao i Đorđe Trifunović. Znali su da ga to interesuje. U našoj porodici su ostale neke srpske reči, izrazi, neka vrsta naših internih šala, a sam Nikita Iljič je usvojio i neke balkanske navike. Recimo, da ide ulicom i da razgovara s nekim, a da se onda najednom zaustavi da bi ispričao nešto veoma važno. Toga u Rusiji nema, a ovde u Srbiji, to je potpuno normalna stvar“, priča Svetlana Tolstoj, koja je svojim naučnim radom, kao i njen suprug, zaslužila članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Nikita Tolstoj je govorio da je Srbija njegova domovina, a da mu je Rusija otadžbina. Šta je uticalo na to da se on i njegovi roditelji vrate u Rusiju?
— Nikita Tolstoj rođen je u Vršcu 1923. godine. Tu je pohađao osnovnu školu, a potom je u Beogradu završio tada čuvenu Prvu rusko-srpsku gimnaziju. Pred kraj rata život u Beogradu je bio veoma težak, tako da je porodica Nikite Iljiča jedno vreme živela u Novom Bečeju kod rođaka. Nikita se 1943–1944. povezao sa srpskim partizanima, radili su šta su mogli da bi se suprotstavili Nemcima. Kada je došla Crvena armija, svi u Novom Bečeju su joj se priključili i pomagali, organizovali su bolnicu. Crvena armija je zatim otišla dalje u Mađarsku, a Nikita Iljič joj se pridružio kao dobrovoljac. Kraj rata je dočekao u Austriji. Učestvovao je u veoma teškim borbama za Budimpeštu i Beč. To je opisano i u njegovim pričama, sećanjima. Porodica se nakon rata vratila u Rusiju i Nikita Iljič je upisao Moskovski univerzitet, filologiju, i zatim počeo da se bavi naukom. U Beograd je nakon te 1944. godine prvi put došao tek 1964.
Srpska naučna zajednica je veoma cenila Nikitu Iljiča. Čime je on sve zadužio našu kulturu i slavistiku?
— On je ovde bio popularan ne samo zato što se bavio srpskim jezikom i folklorom nego i zato što je tih šezdesetih godina govorio srpski onako kako ni u Beogradu više nisu govorili, s obzirom na to da se jezik sve vreme razvija i menja. Nikita Iljič je govorio predratni, čisti, rafinisani srpski jezik. Zato su ga svi voleli, svi su želeli od njega intervju, nastupao je na televiziji, na raznim konferencijama. Imao je ovde nekoliko veoma bliskih prijatelja, bliskih po duši, kao i mnogo dragih kolega među kojima je, nažalost, malo ko ostao. Ostao je njegov veoma blizak prijatelj, istina, mlađi od njega i vama svima poznat Andrej Tarasjev. I Đorđe Trifunović, profesor Beogradskog univerziteta. Bili su tu i Aleksandar Mladenović, Bogdan Terzić, Drago Čupić…
U Vašoj porodici su svi filolozi, lingvisti, svima nam je, naravno, poznato prezime Tolstoj. To je posebna vrsta nasleđa koje nije materijalno nego duhovno. Kako to utiče na Vas?
— Sve je počelo od Nikitinog oca, Ilje Iljiča Tolstoja. On je kao emigrant došao u Srbiju. Nije imao nikakvo filološko obrazovanje, bio je mornarički oficir… Život je bio težak i trebalo je nekako zaraditi da bi se preživelo. Bavio se čime je stigao, čak je i čizme pravio, popravljao razne stvari… I tako je prilično dobro naučio da govori srpski. Kada se vratio u Rusiju, kod nas uopšte nije bilo stručnjaka za srpski jezik. I, naravno, odmah su ga angažovali. Prvo je predavao u jednom vojnom institutu, jer je bilo potrebno urediti odnose s Jugoslavijom neposredno posle rata, a nije bilo ni udžbenika, rečnika. I Ilja Tolstoj se posvetio pisanju rečnika. Taj njegov srpsko-hrvatsko-ruski rečnik studenti koriste i danas. Prošlo je, naravno, više od pedeset godina, jezik se veoma promenio, mnogo je novih reči kojih u tom rečniku nema. Kada smo, međutim, mi pisali naš rečnik slovenske starine, čitali smo mnogo stare srpske literature i tamo, naravno, nailazili na reči koje su vrlo malo poznate. Tragali smo za njihovim značenjima i veoma često smo baš u rečniku Ilje Iljiča uspevali da ih pronađemo. On je, jednostavno, poznavao narodni život. Bio je veoma marljiv, studiozan, čitao je mnogo literature i na taj način je uspeo da prikupi mnoštvo reči.
Nasledio ga je sin Nikita, Vaš suprug, koji se uvek veoma zanimao za istoriju i književnost, a uz sve to odlično govorio srpski. Da li je to znanje jezika bilo presudno da odabere filologiju?
— Kada je stigao u Moskvu, Nikita Iljič je razmišljao o tome koji fakultet da upiše. Veoma ga je zanimala istorija, ali mu je Ilja Iljič rekao: „Šta ćeš na istoriji, ona je ionako sva ispolitizovana. Učićeš marksizam i lenjinizam. Isto je i sa književnošću, bolje idi na jezik“. Tako je Nikita Iljič odlučio da studira jezike. Nije izabrao srpski, jer ga je govorio kao da mu je maternji, nego se odlučio za bugarski. Završio je to i počeo profesionalno da se bavi filologijom.
A ta ljubav prema filologiji prenela se i na vaše kćerke, Marfu i Fjoklu.
— Da, sledeća je bila Marfa. Kada je završila školu i odlučila da studira filologiju, razmišljala je o tome koji jezik da izabere. U tom periodu umro je njen deda Ilja Iljič i u znak sećanja na njega izabrala je srpski jezik. Fjokla, koja je sada poznata u nekim drugim sferama života, kada je bila mala, rekla je da nipošto neće biti filolog, jer joj se uopšte ne sviđa kako mi sedimo po ceo dan i nešto prepisujemo. Kada je došlo vreme za upis na fakultet, dugo je razmišljala i izabrala Katedru za strukturno-matematičku lingvistiku. Posle godinu dana je odustala od toga i upisala poljski jezik, tako da je i ona postala filolog. Ne zanima je, međutim, da se time bavi. Posvetila se novinarstvu, televiziji. Sada se veoma mnogo bavi Tolstojem, odnosno Muzejom Lava Tolstoja. Tu radi zanimljive programe u vezi s proučavanjem Tolstojeve tekstologije. Kao što je poznato, Tolstoj je imao veoma mnogo varijanti svojih tekstova, u rukopisima. Veoma je mnogo verzija rukopisa „Ane Karenjine“, a sve je to sačuvano zahvaljujući Tolstojevoj ženi. Fjokla je, recimo, napravila zanimljivu izložbu koju čine rukopisi, odnosno nacrti za „Anu Karenjinu“.
Kako ste se Vi i Nikita Tolstoj upoznali?
— On je bio prilično poznat čovek u Moskvi. Bio je mnogo stariji od mene. Znala sam ga, nekoliko puta sam bila u prilici da slušam njegove referate na fakultetu. Naravno, nije mi bilo ni na kraj pameti tada da ću biti s njim u bilo kakvom odnosu. Zatim sam počela da radim na Institutu za slavistiku i Nikita Iljič je nekoliko nas, svojih mladih saradnika, pozvao na ekspediciju u Polesje, veoma interesantnu, arhaičnu oblast na granici Belorusije i Ukrajine, koja je sačuvala mnogo starine. Ta ekspedicija je bila šezdesetih godina. E, tamo smo se Nikita i ja upoznali. I godinama smo učestvovali u tim ekspedicijama, putovali. Nikita Iljič je vodio svoje studente, ponekad i po dve stotine ljudi. Prilično se mnogo porodica formiralo upravo na taj način, u tim ekspedicijama, a neke od njih su veoma dobre i uspešne.
Dve hiljade pete godine u Vršcu je otvorena Ulica Nikite Tolstoja. Na koji se način još čuva uspomena na njega, kako će se to sećanje čuvati u budućnosti?
— Na novosadskoj televiziji je ovih dana bio prikazan novi film o Nikiti Tolstoju, zasnovan na starim filmskim materijalima. To je način da se sačuva sećanje, ali njega, zapravo, najbolje čuvaju njegovi učenici. Ljubinko Radenković, koji je učinio veoma mnogo za srpsku folkloristiku, takođe je na neki način, i sam to kaže, učenik Nikite Tolstoja. On je, zapravo, bio učenik Pavla Ivića, s kojim je Nikita bio prijatelj. Pavle Ivić je Nikiti poslao Ljubinka da ga nekako uključi u svoj rad. Zatim se Ljubinko sprijateljio s celom našom porodicom, a potom i neki njegovi učenici, i tako se ta uspomena zapravo širi, kroz taj odnos među ljudima. To je veoma važno, jer se upravo tako stvaraj naučna tradicija.