Našu pažnju privukli su Turci koji su nas iznenadili interesovanjem, ali i poznavanjem jezika i kulture slovenskih naroda. Ugor Burke, Sabri Gjuerses i Erdnem Erinč, prevodioci ruske književnosti, govore za Sputnjik o mestu slavistike u njihovoj zemlji:
Ugor: U Turskoj je veoma razvijena slavistika. Šta to znači? Mladi ljudi veoma vole da izučavaju slovenske jezike. Kod nas ima oko 150 univerziteta u Turskoj, a od njih na 22 se izučava slavistika. Naravno, najviše ruski, ali i srpski, poljski, češki… I naučni centri, naravno. Obavljaju se istraživanja, rad je na veoma visokom nivou. Većina profesora su završili te naše fakultete, ali ima dosta i onih koji su došli iz srednje Azije, sa Kavkaza, Rusije, Ukrajine, kao i iz Bugarske, odakle ih je veoma mnogo. Naučni nivo je veoma visok, mada to možda nije baš toliko poznato u slovenskom svetu, ali se vrlo ozbiljno radi. Na primer, Erdnem i njegov profesor se bave belom emigracijom, a u Istambulu na tome rade još dva ozbiljna profesora. Tu se izučava i staroslovenski. Sve u svemu, ozbiljno se radi.
Sabri, rekli ste nam da se ruska književnost veoma mnogo prevodi i da se isti roman nekad prevede mnogo puta. Da li je to moguće i kakva može biti razlika među tim prevodima?
Ugur: Da, Hadži Murat više od 40 puta.
Sabri: Četrdeset, naravno, nije potrebno. Postoje mnogi plagijati starih prevoda, ali mnogi prevodi su novi. Mi imamo mnogo prevodilaca profesionalaca koji sede i rade.
Da li to znači da ja kad kupujem knjigu, moram da gledam ko ju je preveo. Da je važno da poznajem prevodioca?
Sabri: Da, obavezno.
Ugor: Radi se tu o nečemu drugom. Evo, na primer Hadži Murat je za muslimane vrlo važna figura, posebno u 19. veku, kada se mnogo muslimana preselilo u Tursku sa Kavkaza. U prvom prevodu, prevodilac je hteo da islamizira knjigu. Koristio je islamske fraze, menjao imena likova. To zaista treba ponovo prevesti. Svaki prevodilac mora dobro da poznaje „svog“ pisca. Da zna pisca, njegovu logiku. Ali ipak, on dodaje nešto svoje. Ja često kažem — niko ne čita Tolstoja, čitaju mene. Zato što svaki prevodilac daje nešto svoje svakoj knjizi.
Da, Mihail Šiškin kaže da mu je prevodilac bliži nego brat, jer samo preko prevodioca dolazi do čitalaca. Meni je zanimljivo i ovo što je Erdnem rekao. Istorija bele emigracije u Turskoj. Mi o tome vrlo malo znamo.
Erdnem: Kad je počeo građanski rat u Rusiji, pojavila se u Istambulu bela emigracija. Ja sam sada počeo da izučavam njihov život. U tome su mi pomogla dela pisaca emigracije prvog talasa. Tu se vidi kako je preseljenje uticalo na socijalne klase. Denikinova emigracija, na primer, bila je takva da su svi emigranti sačuvali svoje socijalne statuse. Ako su bili bogati u Rusiji, oni su doneli svoje bogatstvo u Istambul i nastavili da žive isto kao ranije. Grofovi su ostali grofovi, kneginje — kneginje. Sa drugim, Vrangelovim talasom već nije bilo tako. Tada vidimo emigrante koji su već ostavili svoje statuse u Rusiji i nije bilo razlike između grofova i običnih ljudi. Sve se to može analizirati u književnim tekstovima. Kada čitamo Nabokova, koji je malo pisao na ruskom ali je pominjao Istambul, i na primer, Ovečkina, mi vidimo ogromnu razliku između ta dva izbeglička talasa.
Vi ste gosti Kongresa slavista koji se održava jednom u pet godina. Imali ste tamo svoje referate, slušali ste druge. Da li Vam je kongres doneo nova saznanja, kakvi su utisci?
Ugur: Kao prvo, veoma je mnogo učesnika, ne može niko da čuje sva izlaganja. Nama je u prvom redu interesantan savremeni život — kao Turci, manje razumemo staroslovenski. Veoma su dobri referati, mada postoji jedna mala barijera, mi govorimo ruski i ne razumemo baš sve kad se govori na srpskom ili poljskom. I mi smo imali nekoliko dobrih referata — recimo o emigrantskom časopisu „Zarnica“, ili o turskoj diplomatiji 17. veka. Uopšte, Kongres je dobar i hvala svima koji su ga tako dobro organizovali. Sledeći će biti za pet godina i mi bismo želeli da ga organizujemo u Istambulu. Bio bi to prvi kongres koji se održava izvan slovenskih zemalja. Mi smatramo da je Istambul povezan sa svim slovenskim narodima. Odatle je krenula slovenska religiozna kultura, to je bio Konstantinopolj, a svi Sloveni ga nazivaju Carigradom. Dakle, to je slovenski grad i turski istovremeno. Jedini takav na svetu. Šteta je što nije prihvaćena naša ideja da se održi u Carigradu.
Erdnan: Mislim da je on veoma važan, jer o svima nama postoje stereotipi, ovakvi susreti služe da se ti stereotipi sruše. Ljudi moraju da se poznaju i onda je lako razbiti stereotipe.