Eksperiment je bio uspešan. Naučnici su dobili potrebne podatke o boravku životinja u kosmosu, a psi su se vratili nepovređeni i osećali su se dobro. Belka i Strelka su tako postale prvi Zemljani koji su se živi vratili iz svemira.
Evo nekoliko ključnih činjenica o ovom značajnom događaju za rusku i svetsku kosmonautiku.
Belka i Strelka su bile treća pseća ekipa koja je poslana u Zemljinu orbitu. Kosmički pionir bila je Lajka, koja je prva 1957. godine poletela u svemir, ali je, nažalost, posle četiri kruga oko Zemlje, uginula zbog povišene temperature u kapsuli.
Još jedna pseća ekipa, Čajka i Lisička, izgubile su život 28. jula 1960. godine. U devetnaestoj sekundi lansiranja, bočni blok rakete se odvojio, nakon čega je pao i eksplodirao. Belka i Strelka su bile njihovi dubleri. Cilj eksperimenta je bio da se izvrši celodnevni let i da se nakon njega psi vrate bezbedno na Zemlju. Za svaki slučaj, životinje su pripremljene za osmodnevni let.
Sa kosmodroma Bajkonur „Sputnjik 5“ 19. avgusta 1960. godine u 11 sati i 44 minuta po moskovskom vremenu lansiran je u orbitu.
Pripremom za lansiranje rukovodio je lično Sergej Pavlovič Koroljev. Pored Belke i Strelke, u kapsuli je bilo 12 miševa, insekti, biljke, gljive, semenje kukuruza, pšenice, graška, luka i neki mikrobi. Van kapsule je smešteno 28 laboratorijskih miševa i dva bela pacova.
Let Belke i Strelke je bio prvi u kome se koristio i televizijski prenos. Video-prenos sa kosmičkog broda je sniman direktno na filmsku traku.
Brod sa psećom posadom napravio je tačno 17 krugova oko Zemlje. Strelka se ponašala uobičajeno, dok je Belka, nakon četiri kruga, postala izuzetno nemirna i pokušavala da se oslobodi pojaseva kojim je bila vezana, što je ukazivalo na promene u njenom raspoloženju. Analize obavljene nakon leta, pokazale su da nikakvi psihički i fizički problemi kod pasa nisu uočeni. Upravo je Belkino ponašanje dovelo do odluke da na sledeći let bude upućen brod u kome će biti čovek. Znamo dobro i ko je to bio.
Letovi Belke i Strelke i mnogih drugih pasa obavljeni su zahvaljujući ruskom i sovjetskom fiziologu i dobitniku Nobelove nagrade Ivanu Petroviču Pavlovu (1849–1936), koji je upravo pse koristio u svojim eksperimentima. Kao rezultat toga, SSSR je imao bogato iskustvo rada sa psima, idealnim kandidatima za kosmonaute u odnosu na majmune koje su koristile SAD i imale velike probleme sa njihovim nemirnim ponašanjem. Za ulogu kosmonauta su birani mešanci iz tačno određenog legla. Ove životinje su podvrgnute prirodnoj selekciji u uslovima uličnog i lutajućeg životnog stila, odlikovale su se dobrim zdravljem, halapljivošću i velikim poverenjem i lojalnošću prema ljudima. Tokom ’50-ih i ’60-ih godina, desetine pasa učestvovalo je u eksperimentalnim letovima na geofizičkim raketama koje su se pele na različite visine. Sprovedeno je dvadeset i šest suborbitalnih lansiranja, dve trećine eksperimenata je uspešno završeno, dok su u preostalim slučajevima psi uginuli.
Upravo je ovo putovanje Belke i Strelke omogućilo da se dođe do zaključka o sposobnosti da ljudi izdrže orbitalni let oko Zemlje. U toku leta dobijeni su jedinstveni naučni podaci o uticaju kosmičkih letačkih faktora na fiziološke, biohemijske, genetske i citološke sisteme životinja i biljaka.
Posle leta, legendarni psi su živeli u „Institutu za vazduhoplovstvo i svemirsku medicinu“, odakle su ih vodili da ih pokažu deci u vrtićima, školama i sirotištima.
Nekoliko meseci kasnije, Strelka je donela na svet šest apsolutno zdravih štenaca. Jedno od njih, ženkicu sa imenom Pušinka, Nikita Hruščov je poklonio supruzi i ćerci predsednika SAD Džona Kenedija — Žaklini i Kerolajn.
Belka i Strelka su doživele duboku starost i uginule prirodnom smrću.
Njihova preparirana tela nalaze se danas u Memorijalnom muzeju astronautike u Moskvi.