Očekuje se i treći samit u Bukureštu novostvorene „Inicijative tri mora“, uz podršku SAD, a u kojoj je još 12 evropskih zemalja, geografski smeštenih između Baltika na severu, Crnog mora na jugoistoku i Jadranskog na jugozapadu. Ne postoji istočnoevropska zemlja uvrštena u samo jednu od navedenih multilateralnih konfiguracija. Da li to znači da će se svaka od njih u jednom trenutku naći pred izborom: EU ili Kina, Kina ili SAD, SAD ili EU? Tri centra moći — Peking, Brisel i Vašington za sada imaju svoje inicijative kojima se pridružuju istočnoevropske zemlje.
Zanimljivo je da su u sva tri slučaja kao prioritetne teme istaknuti energetska bezbednost i infrastrukturno povezivanje. Što znači da oko tih ciljeva postoji nesaglasnost između Kine, EU i SAD, te svako pokušava da zaštiti svoje interese kroz različite formate. Treba li dodati da i Rusija ima svoje planove oko ovih stvari, te da ih ostvaruje bilateralnim aranžmanima, što situaciju čini još kompleksnijom! Centralnoistočna Evropa postaje zona konfrontacije „velikih igrača“. Za sada smo još uvek u preliminarnoj fazi, ali, istorija nas uči, kada se zauzmu ovakve startne pozicije, pre će uslediti konfrontacija, nego kooperacija.
„Zapadni“ Balkan je za sada mimoišla „Inicijativa tri mora“, ali smo svi zajedno i unutar „16+1“ i deo projekta „Berlin plus“. Upozoravajuće za sve, jeste što EU do sada nije gledala blagonaklono na širenje kineskog uticaja. Znači li to i da ćemo, u jednom trenutku, morati da se odreknemo saradnje sa Kinom zbog pritisaka EU ili da će „evroperspektiva“ još više izbledeti ukoliko se saradnja sa Kinom nastavi? Da bi se došlo do odgovora, neophodno je analizirati kakvi su dometi održanih sastanaka prethodne nedelje?
Zaključak je prilično jasan. Sa jedne strane, Kina je uspela u potpunosti da zaokruži i institucionalizuje format „16+1“, to je sada već redovan godišnji samit na koji dolaze predsednici vlada svih 17 država i na kom se dogovaraju sve značajniji projekti. Iz godine u godinu Kina se nameće kao sve značajniji ekonomski i politički faktor u centralnoistočnoj Evropi, samim tim i na Balkanu. Sa druge strane, konfuzno ponašanje EU se nastavlja, to je samo potvrđeno na sastanku u Londonu. Najpre, iako posvećen „evrointegracijama zapadnobalkanske regije“, skup je organizovan u prestonici Velike Britanije usred „bregzita“ i sve većih polemika između Londona i Brisela kako će se razdruživanje odigrati. Posledica tih rasprava je i ostavka Borisa Džonsona samo jedan dan uoči samita.
Za Veliku Britaniju je EU prošlost, ali bi sada britanska diplomatija trebalo da nas ubedi kako je ta ista EU za Balkan budućnost. Pored toga, upada u oči da su na viskom nivou pored domaćina bili prisutni još i predstavnici svega osam članica EU — Nemačke, Francuske, Italije, Austrije, Poljske, Slovenije, Bugarske i Hrvatske. Dominirala su politička pitanja, zapravo ponovne rasprave o sporazumu Cipras-Zaev, normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, te stanju u BiH. Kako bi se osmislio još nekakav sadržaj, dodata je i „rodna ravnopravnost“, te recikliranje stavova sa prethodna četiri skupa o energetici i infrastrukturi. Dok Kina inicira modernizaciju železničkog koridora Pirej-Solun-Skoplje-Beograd-Budimpešta, gradi most na Pelješcu, kreditira termoelektranu „Kostolac“, isto bi to i u Tuzli i Gackom, te vrlo ambiciozno nastupa na poslovima vezanim za panevropske koridore 5 i 11, cela koncepcija EU se svela na ponavljanje mantre o „neophodnosti izgradnje auto-puta Niš-Priština“ i „gasni interkonektor između Bugarske i Srbije“. I naravno, priču o „rodnoj ravnopravnosti“.
Dok Kina daje na značaju balkanskim zemljama, nastupa sa velikim idejama, puca od samopouzdanja, „maše“ milijardama evra i ubeđuje nas kako će nam se otvoriti velike šanse u bliskoj budućnosti, EU je umorna i inertna, zaokupljena političkim temama iz prošlosti, bez konkretnih ideja kako da ih prevaziđe a da svi ostanu zadovoljni, sve manje posvećena nama, a sve višim svojim krizama i dilemama. Na dva samita su u roku od svega četiri dana predstavljene dve sasvim drugačije vizije Balkana. Kineska — dinamična i prepuna optimizma, te evropska — statična i sa rastućim pesimizmom. Ne treba zaboraviti da se na ovom terenu EU sučeljava sa još dva važna aktera: SAD i Rusijom. Upotrebljavajući istovetnu metodologiju, došli bismo do sličnih zaključaka: u dve trećine istočnoevropskih država EU se ne može suprotstaviti dominirajućem uticaju SAD, a kada je reč o energetskoj bezbednosti — Rusija je u strateškoj prednosti. Isto tako, treba imati u vidu početak „trgovinskog rata“ između SAD i Kine, ali i SAD i EU, da bi se stekla sveobuhvatna slika o procesima koji se odigravaju.
Kada se razgrnu fraze o „evroperspektivi“ regiona, pregovaračkim poglavljima koja nas uvode u „svetlu budućnost“ i da drugog puta za sve nas i nema („Evropa nema alternativu“), ostaju činjenice da prisustvujemo progresivnom povlačenju uticaja EU sa Balkana. U zavisnosti od teme i konkretnog subregiona, negde je glavni izazivač Kina, negde su to SAD, a negde Rusija. I upravo zbog toga bi briselske evrobirokrate morale nekoliko puta pročitati zaključke iz Sofije. Kineski predlog je da se kroz saradnju sa državama centralnoistočne Evrope uključe u već razrađene institucionalne okvire, bile to makroregionalne strategije EU, strateški energetski i infrastrukturni koridori ili već definisane inicijative kroz saradnju zemalja iz ovog dela Evrope i EU, te da tako „učestvuje ravnopravno u svim projektima u regionu“.
Peking je pružio ruku Briselu (samim tim Berlinu i Parizu), kroz dogovor sa EU želi da legitimizuje svoje ekonomsko (i političko) prisustvo u centralnoistočnoj Evropi. S obzirom da su u megaprojekat „Jedan pojas — jedan put“ uključene i Rusija i Turska, takav razvoj situacije bi u određenoj meri bio i u njihovom interesu. Očigledno, ovakvim pristupom se pokušava izbeći nerazumevanje sa EU i dalji rast nepoverenja Brisela prema Pekingu. Delimično, ovakav potez je uslovljen i odlukom Donalda Trampa o povećavanju carina na uvoz kineskih proizvoda u SAD. Kinezima nije u interesu da se isto ponovi i u njihovim odnosima sa evropskim zemljama. Sada, ponuda Kine je na stolu. Da li će je EU prihvatiti ili ne, ostaje da se vidi. Balkanskim državama bi značilo da do dogovora između EU i Kine dođe što pre. Kako se ne bi našle pred neprijatnim izborom. I kako bi se, kroz intenziviranje kineskih investicija u našem delu sveta, a uz saglasnost EU, uticalo na osiguravanje regionalne bezbednosti. U suprotnom, EU može postati jedan od faktora regionalne destabilizacije.