Moram da priznam, to mi je i najupečatljiviji i najslađi trenutak ovog Mundijala, jedni navijači u transu, drugi u očaju, spot hrvatske reprezentacije sniman je pored jedinica hrvatske kopnene vojske, sniman je i u vazduhoplovnoj jedinici u Zadru na aerodromu, a u pozadini avion „pilatus“ i helikopter „kajova“, sniman je pored jedne raketne topovnjače u ratnoj luci, sniman je i u jedinici hrvatske vojske u Avganistanu.
Kompletne oružane snage Hrvatske, cela Hrvatska stala je iza svoje fudbalske reprezentacije. I to nije politika?! Ili one izjave dvojice tupana iz hrvatske reprezentacije koji se udvaraju Kijevu. I to nije politika?! Ili ona dvojica Albano-Švajcaraca, plus njihov kolega „oriđinale“ Švajcarac. I to nije, jelte, politika?! Istovremeno, NATO daje saopštenje da su na Mundijalu u Rusiji ostale četiri reprezentacije iz četiri države NATO-a. Što je ovaj put, kada je reč o saopštenju NATO-a, zaista i istina.
Polufinale i finale država članica NATO-a igra se u Rusiji, a ruska državna zastava je na centralnom mestu među zastavama država članica NATO-a koje će igrati polufinale i finale. Drug Koba bi bio zadovoljan da sve to i vidi. I sve to nije politika?!
No dobro, praktično „nokautirani“ su svi selektori čije reprezentacije nisu ušle u „nokaut“ fazu na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Rusiji. Ili su smenjeni, ili su dali ostavke ili su ih najavili. Osim, naravno, našeg. Naime, mi smo tamo postigli uspeh, pošto nismo ni došli do faze gde bi neko mogao da nas „nokautira“. Pošto smo nokautirani već u prvoj fazi. Zapravo, sve igrače i selektora trebalo bi dodatno nagraditi zbog mudre taktike i igre pomoću koje je izbegnut „nokaut“. Iz čega smo izašli jači, jer što nas ne ubije, to nas, jelte, ojača. Za otprilike nekoliko miliončića evrića, što bi rekli zlobnici. No, to je samo sitna računica pomešana s krupnim fudbalskim kukavičlukom, hijeroglifi rukopisa naše fudbalske impotencije.
Dakle, u ovoj zemlji svi mogu da budu kritikovani, od predsednika države pa naniže, samo su fudbalske vođe neprikosnovene. I njihova novčana primanja. Kao građanin energično sam protiv toga da se i dinar od naših poreza daje za fudbal. Zaradite, gospodo, uspesima, pa onda sebi delite pare. Može i unapred. Ali ne od moje love.
Jer utakmice naše reprezentacije bile su pravi festival fudbalskih čekova bez pokrića, revija lažnih i samozvanih zvezda na sumanute kredite sportske štampe i publike, folklorni koktel jalovih. Jedna pobeda i dva poraza, dva data i četiri primljena gola. Selektoru se, naravno, ne može osporiti pravo na izbor igrača, čak i onih koji nisu standardni u svojim klubovima, ali sportska javnost ne bi smela da suspenduje svoju kritičnost u ime nekog mira u kući.
Posebno posle ovog faraonskog promašaja u Rusiji, kada je kod nas uoči odlaska na prvenstvo bilo puno fudbalskih elaborata, puno brbljanja, promašaja maskiranih patriotizmom, tako da sam se ponekad zapitao je li reč o privrednoj reformi, stabilizaciji dinara, mobilizaciji naroda i armije za odbranu Kosova ili o predstojećem naterivanju lopte.
Sada posle svega moram da slušam još i razne mudrolije i natrula sociologiziranja o fudbalu, pokušaje da se plasman fudbalske reprezentacije integriše u društvene trendove u Srbiji, pa brojanje pretrčane kilometraže koja se, naravno, oduvek u kulturi lenih tretirala kao posebna kvaliteta. Treba pošteno reći, naši su igrači samo klupske zvezde iza kojih i nema dovoljno dramatičnih i velikih međunarodnih utakmica na kojima bi oni stekli samopouzdanje i agresivnost. Drugo poluvreme protiv Kostarike, 70 minuta protiv Švajcarske i 80 minuta protiv Brazila, to je ponašanje tipičnih provincijskih zvezda s izvešenom belom zastavom, bez ikakve želje da se nešto napravi. Nemoć celog tima, probušen balon. Među njima nema igrača odluke, jer nema samopouzdanja, volje i velikih motiva.
Fudbalskoj reprezentaciji Srbije je pred odlazak na prvenstvo u Rusiju u zadnji čas promenjen selektor, a njegov zamenik-pomoćnik je bez imalo stida pristao da bude novi kalif umesto smenjenog kalifa. Dok su igrači, naravno, ostali amateri u mentalnom smislu. Iznikla iz jedne pokondirene društveno-sportske frazeologije, unapred alibirana političkim kvalifikacijama srpstva i pravoslavlja — možda ne znamo da dajemo golove ali se dobro krstimo — naša reprezentacija skriva ispod te nepotrebne političke dekoracije sportsku prazninu i fudbalsku insuficijenciju.
Ne, dakle, homo ludens, ne lucidni igrač, već kvazidržavni maneken u funkciji naše megalomanije.
Fudbaleri i fudbalski funkcioneri u srpskom fudbalu. Izaberite nekoliko klasičnih fraza iz naših svakodnevnih birokratskih rituala, uzmite dve, tri sirote fudbalske fraze naših igrača i fudbalskih funkcionera i videćete da je reč o identičnom modelu. Tip driblinga unazad, prema prostoru koji protivnika u tom trenutku i ne interesuje, odbijanje lopte iz svog šesnaesterca nasumice, golman ispucava loptu do centra, pa ko uhvati, uhvati…
Deprimirajuća fudbalska ekskurzija u Rusiji. Znam, neko će reći da je onaj Nemac, sudija, svirao penal nad Mitrovićem sve bi bilo drugačije. Prvo, ko garantuje da bi mi dali gol iz tog penala, i drugo, nije ga svirao. Ne možemo se vaditi na jedan nedosuđeni penal i tri dodeljena nam žuta kartona. Nismo imali sreće? Sreća prati hrabre i sposobne…