Teže od poraza Srbije od fudbalske reprezentacije Švajcarske je kolektivna gubitnička histerija koja je zahvatila naciju odmah posle utakmice.
Umesto da analiziramo uzroke potpunog raspada igre naše reprezentacije, umesto da viteški čestitamo Švajcarcima koji su nas potpuno demontirali i nadigrali u svim fudbalskim segmentima, umesto da se snažno okrenemo utakmici protiv Brazila, krenuli smo u kuknjavu i zapomaganje.
I ne vidimo nikakav problem u tome što nam je sredina terena potpuno kapitulirala i što čestit pas nismo uspeli da spojimo veći deo utakmice.
Ne boli nas što su nas Švajcarci nadtrčali, nadjačali, nadskočili, što su za razliku od nas imali utegnut sistem, jasnu ideju, stratešku zamisao utakmice, strpljivu i doslednu primenu svega što su zamislili.
Ne smeta nam što su naše žestoko plaćene fudbalske zvezde delovale na momente potpuno inferiorno i pogubljeno u odnosu na rivale.
Ne upiremo prst ni u Fudbalski savez koji je smenio selektora Muslina i potpuno promešao karte neposredno pre Mundijala, niti u neostvarenu zamisao našeg novog trenera Krstajića.
Ne. Kriv nam je sudija koji nije sudio penal, a za koji, ruku na srce, baš niko ne može da kaže i da je zaista postojao. Kao što bi retko ko smeo da se kladi, sudeći po odnosu snaga na terenu, da ne bismo izgubili utakmicu čak i da smo dobili taj penal.
Krivi su nam i švajcarski igrači albanskog porekla koji su, radujući se, rukama pokazali simbol orla, njihovog nacionalnog obeležja.
A šta je tu sporno?
Zar naši sportisti i kad igraju za strane timove ne pokazuju tri prsta! Pa Vlade Divac je to uveo kao simbol u NBA ligu dok je „zakucavao“ u Lejkersima, pa su se sa njim i saigrači Ameri fotografisali sa uzdignutim srpskim simbolom.
Zašto nam ne smeta kad nemački fudbaler Švajnštajger podigne tri prsta zbog svoje Ane Ivanović nego nam je to, naravno, beskrajno simpatično.
Pravila su tu surova. Pobednik bira kako će da se raduje, ali pre toga mora da dâ gol i da pobedi. Švajcarci su to uspeli. Srbi nisu.
Ovo je Mundijal. Sport. Fudbal. Radovanje životu. Potpuno je frustrirajuće praviti od svega nacionalnu paranoju da je baš sve usmereno protiv — ugroženih Srba.
Jedini zdrav pristup je da kažemo: Idemo dalje! Idemo da tučemo Brazil! Idemo da budemo prvaci sveta.
Nije patriotizam plakanje nad zlohudom sudbinom i traženje krivaca svuda sem u sebi. Patriotizam je dići glavu posle poraza, stegnuti ruku protivniku, nasmejati se i reći — Bili ste bolji!
Jedino tako možemo na kraju podići pobednička tri prsta — ne provocirajući baš nikoga.