Na pitanje da li ovu izjavu Mekalistera treba tumačiti kao novi pritisak na Srbiju kada je reč o njenim odnosima sa Ruskom Federacijom, Milan Krstić sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu za Sputnjik kaže da ovo jeste značajna poruka, ali da je još daleko od ultimatuma.
Nesporno je da Srbija, podseća naš sagovornik, u okviru poglavlja 31 ima obavezu da svoju spoljnu i bezbednosnu politiku uskladi sa politikom EU, ukoliko želi da bude primljena u članstvo.
„Deo te politike jesu i deklaracije koje se odnose na razne treće aktere, između ostalih i Rusku Federaciju, i Srbija bi, između ostalog, trebalo da se usaglasi i usvoji sve deklaracije kako bi zatvorila to pregovaračko poglavlje. U tom smislu Srbija je 2012. godine imala 98 posto usklađenosti sa EU, ali je nakon toga, naročito 2014, krenuo pad jer nastupa ukrajinska kriza. Dakle, Srbija je tada, da bi se uskladila u potpunosti sa EU, zapravo trebalo da uvede sankcije Ruskoj Federaciji. Mada se ne svodi sve samo na Rusiju, postoje i neki drugi akteri koji su Srbiji takođe važni zbog nepriznavanja Kosova, zbog čega se naša zemlja ne usklađuje sa EU i nekim njenim aktima koji su protiv njih upereni, kao što su Kina ili Belorusija“, objašnjava Krstić.
On dodaje da poglavlje 31 još nije otvoreno jer još uvek nije usvojen čak ni izveštaj o skriningu, što je najranija faza, i sama ta činjenica je svojevrsna poruka da je stanje u tom poglavlju, po mišljenju EU, nedovoljno dobro da bi se uopšte započeli pregovori.
„Međutim, tu poruku ne treba shvatati ultimativno jer je poglavlje 31 i dalje manje bitno od drugih stvari na kojima EU insistira. Ja mislim da, dokle god Srbija u okviru poglavlja 35 radi ono što EU želi, a to je da nastavlja dijalog sa Prištinom, Srbiji će se tolerisati poglavlje 31, odnosno neusklađivanje sa, između ostalog, sankcijama Rusiji i nekim drugim spoljnopolitičkim stavovima Unije“, napominje Krstić.
On primećuje da, iako u ovom trenutku to nije goruće pitanje, ono će pre ili kasnije doći na red.
„Međutim, s obzirom na to da i u okviru EU postoje dileme kako dalje postupati prema Rusiji, mislim da je za Srbiju najpametnije da čeka i da se nada da će doći do nekih promena unutar same Unije, odnosno da će te sankcije biti relaksirane, da će se recimo sporazum Minsk 2 implementirati u Ukrajini i da će to otvoriti vrata za ukidanje sankcija ili bar njihovo svođenje na neku deklarativnu formu, te da će Srbija onda imati mnogo lakšu poziciju“, ukazuje Krstić.
Ipak, napominje, to u krajnjoj liniji zavisi od odnosa Evropske unije i Ruske Federacije, a sve i da naša zemlja najbrže moguće usvoji sankcije Rusiji, ona svakako ne bi sada postala članica EU zato što u ovom trenutku ne ispunjava ni druge uslove za članstvo, odnosno ono što i jeste suština evrointegracija — da se država reformiše u pogledu sistema.
„Ulazak Srbije u EU je na dugom štapu, jer se u strategiji za proširenje EU kao najraniji datum pominje 2025. godina, a realno je da će to biti još kasnije. U tom periodu od nekih, da kažemo, desetak godina, svašta može da se promeni i zato Srbija ne treba da žuri sa takvom odlukom, već da se nada boljim okolnostima i da se trudi da je usklađivanje sa politikom EU što manje košta. Ako bi naša zemlja u ovom trenutku usvojila sankcije Ruskoj Federaciji, doživela bi samo retalijaciju sa ruske strane, a ne bi zbog toga kao nagradu dobila nikakav brži put ka EU, jer su u ovom trenutku politički prioritet Unije odnosi sa Prištinom“, kaže Krstić.
Podsetimo, poslanici Evropskog parlamenta do 30. avgusta mogu da ponose amandmane na nacrt izveštaja o Srbiji, a ovaj dokument trebalo bi da bude usvojen na Spoljnopolitičkom odboru u oktobru, dok bi EP u novembru trebalo da glasa i usvoji ga.