Po izveštajima nekih medija, za septembar se predviđa specijalna konferencija NATO lobista na Fruškoj gori, gde bi trebalo da učestvuje oko 100 univerzitetskih profesora i javnih radnika iz različitih oblasti, koji bi oblikovali novu strategiju kako da građani Srbije zavole NATO, a zamrze Rusiju i Putina, pošto svi dosadašnji napori u tom pravcu očito nisu uspeli. Ili je reč o prikrivenom projektu da se NATO na Balkanu transformiše u BATO, odnosno u Balkansko-atlantski savez, koji nudi državama Balkana koje još nisu ušle u NATO svoj proizvod: mirovne misije i bezbednost. Jer da bi opstao, NATO ili BATO mora da ima nešto više od konceptualne misije, mora nešto i da radi.
Nama je više puta rečeno i stalno nam se ponavlja da su nam „vrata NATO-a otvorena“, ali i da „NATO poštuje našu vojnu neutralnost“. Pa što se onda ponavlja formulacija „da se poštuje vojna neutralnost Srbije“?
U svakom slučaju, svaki vojni savez ima najmanje tri glavna cilja: zajednička odbrana u slučaju napada, pakt o međusobnom nenapadanju i kolektivna komandna struktura. Ako se ova tri cilja ne ispunjavaju, savez postaje bolestan i može da završi na groblju istorije. Od ove tri glavne funkcije, NATO od 1974. godine samo jednu izvršava na odgovarajući način, a to je zaštita od međusobnog napada članica pakta. Druge dve funkcije su se izgubile tokom godina. Ili, da li bi Francuzi, ili Nemci pomogli Poljacima u slučaju sukoba sa Belorusima iza kojih bi stajale ruske snage?
U septembru 2007. norveška televizijska stanica NRK objavila je izvode iz tajnog dokumenta načelnika Generalštaba, generala Sverea Disena koji strahuje da bi „u slučaju ozbiljnog sukoba sa Rusijom, NATO ostavio Norvešku na cedilu“. Norveška ima spor sa Rusijom oko granice u Barencovom moru. Češka i Poljska su svoje sumnje u solidarnost NATO-a podigle gotovo na nivo zvanične doktrine, pre više godina tadašnji je češki ministar spoljnih poslova Karel Švarcenberg izjavio da „Član 5 statuta NATO-a o međusobnoj pomoći u slučaju rata više ne odgovara rizicima i pretnjama 21. veka“. Ovo nepoverenje traje već dugo, ratovi u Iraku, Libiji i Siriji samo su ga izbacili u prvi plan pokazavši da rasprava o uzrocima rata traje sve dok opasnost ne prođe.
I treći element saveza, kolektivna komandna struktura gubi na snazi. Sukob između Turske i SAD oko problema Kurda u Iraku i u Siriji pokazuje marginalizaciju NATO-a. Turske trupe pod sopstvenom komandom prelaze granicu teritorije država NATO-a, učestvuju u ratu koji protiv treće zemlje, Sirije, vode druge dve članice NATO-a, SAD i Velika Britanija, bez mandata UN. I one to rade i pored protesta svojih partnera u NATO-u.
Je li to anarhija, gde svako, ali pre svega onaj najveći, radi šta hoće? Svaki vojni savez može da služi samo jednom ograničenom broju ciljeva. Kada je NATO osnovan, imao je jasnog protivnika, SSSR. I jasan cilj, sprečavanje trećeg svetskog rata. Jedan protivnik, jedan cilj, jedan savez. Posle je apsorbovao zemlje bivšeg Varšavskog ugovora. Neki kažu, i pokopao Hladni rat. No, danas više ne postoji ideološki protivnik, a svaki član NATO-a ima svoje animozitete prema nekoj trećoj državi. Ako se saberu protivnici svih članica NATO-a biće ih više od 35. Ali nijedan od tih protivnika nije navukao neprijateljstvo cele Alijanse na sebe. Nema zajedničkog neprijatelja — Bin Ladena je mrtav — pa nema ni zajedničkog imenioca. Posledica? Ne može svaka članica NATO-a da očekuje da joj savez pomogne u svakom specifičnom problemu.
Baš kao što je u predvečerje proširenja NATO-a 1997. godine tadašnje oklevanje SAD da se prime nove članice pokušao da objasni Ričard Koen, urednik „Vašington posta“: „ Pa moje su cipele starije od tih država“…