Bronzanu skulpturu ambasadora Rusije koji je u SB UN 8. jula 2015. stavio veto na britansku rezoluciju o Srebrenici i time spasao srpski narod od nepravednog žigosanja da je genocidan, izradio je naš čuveni vajar Dragan Radenović. Bilo je neophodno da se ovo uradi, jer dejstvo veta koje je Vitalij Ivanovič uložio na predlog Velike Britanije ima krucijalni karakterne ne samo za nas, već za čitav svet, tvrdi Radenović.
„SAD i Velika Britanija i njihovi sateliti već su počeli da se ponašaju van odluka mirovne organizacije, da rade sve ono što misle da treba, tim vetom on je u Savetu bezbednosti učvrstio osnovne prerogative tog tela i omogućio čitavoj organizaciji Ujedinjenih nacija da opstane kao takva, da dejstvuje sa istom obavezujućom silom kao što je bilo do veta. Čurkin je tada postao značajan za svetsku sigurnost, za svetski mir“, kaže naš sagovornik.
Dodaje da je Čurkin vetom mnogo toga stavio do znanja upravo onima koji su kroz istoriju činili genocid u raznim delovima sveta, daleko od svoje zemlje, te da ovaj diplomata zaslužuje zahvalnost svakoga koga brine budućnost sveta, ljudi koji žele da žive u miru, a ne u ratu koji „obećava“ zapadni svet.
Čast da izradi Čurkina u bronzi Radenoviću je, između ostalog, pripala i zato što je bio lični prijatelj ruskog diplomate. Upoznali su se 1981. godine na čuvenom Institutu „Behterev“, gde se vajar sa svojim mentorom, akademikom Zvonimirom Damjanovićem, obreo na odbrani doktorske disertacije jednog mladog stručnjaka, koji je sa neverovatnom uverenošću branio svoju tezu — Vitalija Čurkina.
Naš sagovornik ističe da nije samo Čurkinov prijatelj, već i njegove porodice. Sa suprugom Irinom video se nedavno u Marinkinu, gde je postavljena stela na kojoj piše da će na tom mestu biti bista Vitalija Čurkina.
„Uvek me je impresioniralo to što su bili oslonjeni jedni na druge, što su se sačuvali, jer diplomatija je jako težak posao“, kaže Radenović.
„Diplomatija je najdelikatniji deo administrativne uprave bilo koje države u svetu, mene je uvek fasciniralo to da su Vitalij i supruga Irina uspeli da sačuvaju svoju porodicu. Njihov sin, ćerka, Irina i Vitalij živeli su u jednoj harmoničnoj porodici, njih dvoje u harmoničnom braku. Vitalij Ivanovič nikada ni za čim nije žalio, nikada se on sam nije žalio. Posebno bi podvukao da je Vitalij bio vaspitan čovek, vaspitan u svakom pogledu, u svom odnosu prema ljudima, prema svom poslu, prema nauci kojom se bavio paralelno, prema svojoj porodici. Bio je nekako izniman u mnogo čemu“, govori prijatelj čuvenog ruskog diplomate.
Radenović je pre umetničke imao karijeru u organima bezbednosti bivše velike države. Napuštanje tog posla zbog, kako kaže, „pete kolone“, uslovilo je rad i usavršavanje u svetu umetnosti u SAD, a kao profesor radio je i u Rusiji. To mu je omogućilo da se sreće i sa prijateljem.
Ističe da je za razliku od Andreja Kozirjeva, koji je pokazivao veoma čudan stepen animoziteta prema našem narodu, a nije poznavao situaciju na terenu, Čurkin pokazao drugačije interesovanje za ove krajeve. Došao je da se na licu mesta uveri o čemu se radi, a umeo je i da našim političarima i predstavnicima vojske objasni šta ruska diplomatija može, a šta je objektivno da se uradi u datoj situaciji, priča Radenović.
„Vitalij Ivanovič nije bio zaljubljen u srpski narod, on je, boraveći sa svim narodima sa teritorije bivše Jugoslavije, video kako stvari stoje i tražio optimalno rešenje za diplomatske postupke Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije i nalazio ih na način koji nam je poznat. Njega ne treba uzimati kao nekog ko je nekritički prihvatao ono što mu se kaže. I u našim razgovorima tražio je mnogo argumenata, ukoliko sam želeo nešto da mu saopštim. I obrnuto“, priseća se sagovornik Sputnjika.
Skulpturu svog prijatelja radio je u ateljeu na brdu iznad Grocke, a realizovana je u livnici „Stanišić“ u Čeneju. Ispod nje će se nalaziti četiri table sa tekstom koje je takođe izradio Radenović. Na jednoj će pisati; „Vodeći ruski diplomata Vitalij Čurkin“ i premisa koje se stalno držao: „Ko, ako ne mi“, to govori o njegovoj izuzetnoj doslednosti, kaže vajar.
„Kada je govorio imao je prepoznatljiv gest desnom rukom, a ja sam ga uradio sa jednom dimenzijom antičkog ponašanja. Kada su na Agori ili drugim mestima u Senatu želeli da argumentuju stavove, oni su togu, vrhnjuju odeždu, što bi rekli Rusi, prebacivali preko desne ili leve ruke. Preko leve kada su davali objašnjenja više govorom tela, a preko desne su prebacivali togu kada su želeli da pokažu da na svaki način žele da brane svoje argumente, uključujući i moć sile. Tako sam mantil Vitaliju Ivanoviču prebacio preko leve ruke, da ga postavim u situaciju da je spreman da svim svojim autoritetom, svim argumentima svog autoriteta, brani svoje stavove“, objašnjava autor skulpture.
Izuzetno ga raduje što je supruga Vitalija Čurkina Irina blagoslovila njegov rad, jer, kaže, jezik vizuelne komunikacije kojim se bavi i njegov lični rukopis, veoma joj je blizak. Inače, ideja o podizanju spomenika potiče iz Udruženja „Srpski krivak“ koji je predlog uputilo „Ruskoj mirovnoj fondaciji“. Članovi srpskog udruženja su i finansirali projekat. I tokom postavljanja samog obeležja, gde će se nalaziti spomenik, održana je svečanost, izuzetno posećena, to je za autora prava potvrda da je sve moralo da se desi.
Skulptura još nije odletela u Rusiju, jer nije određen datum postavljanja, a to će najverovatnije biti 2. februara, na dan kada je Čurkin rođen. Datum se poklapa i sa urbanističkim intervencijama prostora gde će stajati skulptura, koji je takođe projektovan na osnovu Radenovićevih crteža. Svečanom otvaranju trebalo bi da prisustvuju ministri spoljnih poslova Srbije i Rusije, Ivica Dačić i Sergej Lavrov.
„Koliko je meni poznato, ali ja sam samo autor skulpture, obojica bi trebalo da budu tamo. Tu su ambicije velike, ovo je doživljeno kao jedno klupko emocija koje se sada nekako raspetljava. Emocije odjedanput postoje u čitavoj Ruskoj Federaciji. Sve više se o ovome čuje i kod nas, nadam se da će sama skulptura biti dovoljno simbolična, dovoljno ubedljiva da prikaže veličinu tog velikog čoveka“, kaže Radenović na kraju razgovora za Sputnjik.
Jedan je od retkih srpskih autora koji već decenijama živi isključivo od svog umetničkog rada, od 1987. godine, što je merilo uspeha ne samo u našoj zemlji. Penzionisao se kao univerzitetski profesor.