Prizren je proglašen za istorijski glavni grad Kosova, pošto je kosovska skupština usvojila Zakon o glavnom gradu, po kome Kosovo, pored Prištine, dobija još jedan, kao su rekli, istorijski glavni grad, Prizren.
Šta je Prizren za Srbe i kako tumačiti ovakav potez Prištine?
Živojin Rakočević, novinar i publicista sa Kosova i Metohije, kaže za Sputnjik da je Prizren srpski Jerusalim, grad malih i velikih, sirotinje i gospode, grad u kom se nalazi naša Sikstinska kapela — Bogorodica Ljeviška.
„Prizren je jedini srpski grad čije je hrišćanstvo preživelo ideologiju i komunizam jer su sve stare familije imale svoje porodične crkve i oltare. Mali hramovi srednjeg veka ugrađeni su u zidove kuća, pa je trebalo srušiti grad da bi se uselili komunisti. Albanski ekstremisti i pridošlice su to znali, zato su 17. marta 2004. odlučili da ubiju grad i da unište sve što je srpsko u njemu“, navodi Rakočević.
On se priseća da je dva dana posle razaranja grada išao u Prizren i pitao građane: zašto ste ubili grad!? Mnogi su se, navodi on, stideli i sklanjali glavu, neki su govorili da mladi ljudi nemaju posla, pa moraju da pale i pljačkaju. Jedan mladi Turčin je plakao u spaljenoj priprati Bogorodice Ljeviške ispod natpisa persijskog pesnika Hafiza: „Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje!“. Plakao je zbog grada, priseća se naš sagovornik.
„Zato je danas proglašenje Prizrena za istorijsku prestonicu Kosova bizarna objava ekstremista da su ozvaničili ubistvo jednog grada, pokušavaju da legalizuju ono što su razorili i oteli i da onu kuću u kojoj je održana Prizrenska liga i gde je počela život ’Velika Albanija‘ pretvore u prestonicu svoga nacionalizma“, ocenjuje Rakočević.
On kaže i da ne treba biti fatalista, jer je Prizren „naša, kulturna, duhovna, nacionalna prestonica, u kojoj su samo u proteklih sto godina prohodala četiri srpska patrijaraha:
„Prizren je naš Jerusalim i mesto gde svaki kamen može pokazati ličnu kartu i na njoj će pisati vaše ime.“
Albanci sa Kosova i ranije su imali inicijativu da Prizren i zvanično bude glavni grad Kosova, ali im to tada nije pošlo za rukom.
Podsećanja radi, ovaj zakon je usvojen bez prisustva Srba, što svakako govori da kosovskim Albancima nije stalo da odluke koje donose budu podržane i od srpske manjine.
S druge strane, iza reči „istorijski“ glavni grad, u stvari se krije mnogo ozbiljnija stvar nego što je kultura, ili kulturno nasleđe, a to je legalizovanje ideje „Velike Albanije“.
Prema albanskom tumačenju, Prizrenska liga, koja je osnovana 10. juna 1878. godine u Prizrenu, bila je reakcija na odredbe Ugovora u San Stefanu, po kojima su zemlje naseljenih, kako oni tvrde, većinski Albancima, date slovenskim državama na Balkanu (Bugarskoj, Srbiji i Crnoj Gori).
Liga je osnovana kao organizacija koja je imala politički i vojni karakter, sa jedinstvenim upravnim centrom, čija je osnovna misija bila odbrana nacionalnih interesa svim sredstvima, dakle, svi Albanci u jednoj državi, takozvanoj „Velikoj Albaniji“ ili, kako je danas nazivaju, „Prirodnoj Albaniji“.
Da ova ideja ni izdaleka nije mrtva potvrda jeste i ogroman kompleks muzej posvećen Prizrenskoj ligi usred grada koji nije ni taknut tokom rata niti pogroma Srba 2004, kada su do temelja spaljeni svi srpski vekovni manastiri na čelu sa Bogoslovijom, koji su bili nemi dokazi postojanja srpske države na tim prostorima.
Upravo, zbog reči „istorijski“, glavni grad Kosova, kosovski političari ubuduće nameravaju da sve važne skupove posebno međunarodnog karaktera održavaju u ovom gradu. U muzeju Prizrenske lige sada se nalaze i fotografije i zapisi koje veličaju OVK, ali i posledica „srpskog terora“ tokom rata devedesetih.