Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, nakon sastanka sa svojim saveznikom u parlamentu, vođom nacionalista Devletom Bahčelijem, objavio je da raspisuje vanredne predsedničke i parlamentarne izbore za 24. juni.
„Odlučili smo da izbori budu održani 24. juna 2018.“, rekao je Erdogan u govoru koji je direktno prenosila turska televizija.
„Naša namera bila je da se držimo datuma (za redovne izbore) u novembru 2019. Međutim, prekogranična akcija u Siriji i istorijski zbivanja u Iraku i Siriji učinila su neophodnim da Turska prevaziđe stanje neizvesnosti“, dodao je on.
Nakon tih izbora, turski građani živeće u izmenjenom političkom sistemu, sa predsednikom koji će imati više moći nego ranije, dok će moć parlamenta i premijera biti redukovana.
S obzirom da je turski parlament, kako prenose mediji, nekoliko minuta posle Erdoganovog obraćanja produžio vanredno stanje uvedeno nakon pokušaja državnog udara u julu 2016. na još tri meseca, i izbori će biti održani u takvoj atmosferi.
Prevremeni izbori u Turskoj nisu iznenađenje, smatra stručnjak za Bliski istok Vladimir Ajzenhamer — ovo je, kako kaže, možda najbolji trenutak da Erdogan odmeri snage sa političkim protivnicima.
„Ono što je zvanično objašnjenje vladajuće Erdoganove partije i njene saveznice, nacionalističke MHP, jeste da u ovom trenutku Turskoj prete sile haosa i da su predsednička ovlašćenja izdejstvovana na referendumu 2017. neophodna u punoj borbenoj gotovosti, odnosno da su pokrenuta i stavljena u funkciju što pre. Dakle, nema potrebe čekati 2019. godinu zato što je sada trenutak da se podignu predsednička ovlašćenja da bi se na efikasniji način borilo, što protiv pokreta Fetulaha Gulena, dakle protiv ’duboke države‘, što protiv kurdskih pobunjenika, što protiv radikalnih islamista, a i drugih opasnosti koje Tursku trenutno, u ovakvoj čudnoj i nezavidnoj spoljnopolitičkoj poziciji ugrožavaju“, objašnjava Ajzenhamer.
To je povod koji je zvanično dat turskoj i svetskoj javnosti, ali činjenica je da je Erdogan ocenio da u ovom trenutku treba izaći na izbore, ne samo zbog uspeha u borbama protiv „gulenista“ i kurdskih pobunjenika u Turskoj i Siriji, već i zbog činjenice da se spoljnopolitička situacija ozbiljno komplikuje, dodaje on.
U narednom periodu moguća je veća regionalna destabilizacija, a postavlja se i pitanje može li Turska na duže staze da balansira između Rusije i Amerike, kako to trenutno čini ili će, na kraju, svojim ponašanjem izazvati veći gnev centara moći u Vašingtonu i Moskvi, smatra Ajzenhamer:
„To je jako bitno pitanje. Erdogan procenjuje da trenutno sa uspehom operacije ’Maslinova grančica‘ u Siriji i u borbi protiv PKK (Radničke partije Kurdistana) u Siriji i Iraku, kod svojih nacionalno osvešćenih, a pogotovo kod nacionalno ostrašćenih glasača, beleži veliku popularnost. Međutim, ta popularnost vrlo lako može da izmakne u slučaju da situacija počne da se komplikuje i da Turska ne može više ovako neometano da interveniše u susedstvu, niti da drži podignutu glavu sa tolikom dozom nacionalnog ponosa“.
Turska je trenutno, kako Ajzenhamer kaže, jako poželjna udavača i za Istok i za Zapad i u tom smislu ima nešto više kredita na obe strane.
„Turskoj se trenutno jako mnogo toleriše i ona u ovom trenutku može da izigrava jaku regionalnu silu. Međutim, na duže staze, ovakva situacija jeste neodrživa i može se očekivati da će se i Moskva i Amerika, nezadovoljne ovakvim razvojem situacije, u određenom smislu distancirati od Turske, a čak mogu pokušati i da destabilišu Erdogana“, kaže Ajzenhamer.
Erdogan se takođe plaši i scenarija sa izbora 2015, kada njegova Partija pravde i razvoja (AKP) nije uspela da osvoji apsolutnu većinu u parlamentu. Da bi zadobio podršku ultranacionalista (MHP), dodaje Ajzenhamer, indukovao je sukob sa Kurdima i na taj način zadobio natpolovičnu većinu u parlamentu.
„Što vreme više prolazi i što je situacija kompleksnija, Erdogan se suočava sa pitanjem može li se ponoviti 2015. i da li popularnost partije, usled svih nedaća može pasti. Činjenica je da trenutno, usled uspešno savladanog puča, koji je zapravo ojačao njegovu vlast, zatim velikog uspeha na referendumu, predsednička ovlašćenja pripadaju Erdoganu. Međutim, ukoliko se situacija u narednih godinu dana bude komplikovala, što je lako izvodljivo, Erdogan može da doživi i situaciju u kojoj bi njegova neupitna predsednička pobeda ipak bila stavljena pod određeni znak pitanja“, kaže Ajzenhamer.
Ono što je, prema njegovim rečima, pravo pitanje jeste koga će opozicija izabrati za Erdoganovog protivkandidata. Odgovor na to pitanje je nejasan, kaže Ajzenhamer i podseća na situaciju na predsedničkim izborima 2014. Tada je najvažnija opoziciona snaga u Turskoj, kemalistička socijaldemokratska ČHP (Republikanska narodna partija), objašnjava Ajzenhamer, donela pogrešnu odluku — da istakne Ekmeledina Ihsanoglua, proislamističku ličnost kao svog kandidata, koji je osvojio oko 38 odsto glasova.
Sada, međutim, prema Ajzenhamerovim rečima, Turska pati od nedostatka adekvatnog političkog lidera — ne može se očekivati da će trenutni lider ČHP-a Kemal Kiličdaroglu uspeti da napravi proboj u biračkom telu. Ono što se šuškalo u kuloarima turske politike jeste povratak na političku scenu nekadašnjeg predsednika i bliskog Erdoganovog saradnika Abdulaha Gula.
Opozicija Gulenovom kandidaturom računa na cepanje biračkog tela AKP. Međutim, Erdoganova partija je podmlađena, a nova predsednička ovlašćenja povlače i korekture u parlamentarnom životu — pored promene broja poslanika (sa 550 na 600), predviđa se i smanjenje broja godina potrebnih da neko obavlja poslaničku dužnost.
„Mi vidimo da je Erdogan poprilično radio na podmlatku svoje partije i da sada ima jaku mladu snagu koja je vrlo lojalna njemu, a nekim starim, marginalizovanim liderima unutar AKP. Tako da je i u tom smislu pitanje, ako bi neka druga strana eventualno aktivirala Gula, ili bi on izašao kao nezavisan kandidat da li bi bio dovoljno jak da porazi Erdogana“, kaže Ajzenhamer.
Za ovako kratko vreme, nijedan opozicioni lider u Turskoj ne može da odnese veći broj glasova Erdoganu, tako da se sa sigurnošću može reći da će on biti pobednik predstojećih izbora.
Zapadni mediji kao jedan od glavnih razloga za raspisivanje vanrednih izbora naglašavaju i ekonomske probleme sa kojima se Turska suočava. Nestabilno međunarodno okruženje, terorizam u samoj zemlji, nerešeno kurdsko pitanje usporavaju rast investicija u Turskoj, kaže Ajzenhamer, ali Erdogan jaše na talasu nacionalizma i populizma.
„Kao što znamo, u situacijama kada se zemlja stalno nalazi u egzistencijalnoj pretnji ili barem građani imaju osećaj egzistencijalne ugroženosti, ali ne ekonomske, već bezbednosne, tada kvalifikovanje standarda života kao najbitnijeg, kod velikog broja birača pada na nižu lestvicu. Oni onda na prvo mesto stavljaju bezbednosnu stabilnost i Erdogan to obilato koristi“, objašnjava Ajzenhamer.
Turska je, pokazalo se, već na nekoliko prethodnih izbora postala tradicionalno podeljena na veće gradske centre, poput Izmira i cele mediteranske obale, koja glasa za opoziciju i unutrašnjosti zemlje koja podržava AKP. Ne treba zaboraviti ni jugoistok zemlje, pretežno naseljene Kurdima, koje glasaju za kurdske partije.
Ajzenhamer dodaje da se situacija promenila i u Ankari, koja više nije toliko naklonjena Erdoganu, pa i u Istanbulu.
„Međutim, sada, sa čitavim ovim zamešateljstvom, možemo očekivati da i u ovim centrima podrška bude nešto veća. Dakle, to će ostati uporišne tačke opozicije, tu će opozicija imati bolje rezultate, ali u ovakvom vrtlogu haosa to ne može da bitno promeni situaciju. Ako govorimo i o urbanim sekularistima, i o kurdskim biračima, i dalje će među njima samima dolaziti do podela“, kaže Ajzenhamer.
Pogrešna je pretpostavka, na primer, da Kurdi glasaju protiv Erdogana, ali njegova AKP ima jako uporište među tradicionalno islamski orijentisanim Kurdima, dodaje on.
Trenutna situacija poprilično je čista, zaključuje Ajzenhamer — otpor Erdoganu može da pruži sekularna intelektualna elita, ali u vremenima kada buja populizam, njihov glas se slabije čuje.