Bivši predsednik Francuske Nikola Sarkozi juče je odveden u policijski pritvor zbog mogućeg ilegalnog finansiranja njegove pobedničke predsedničke kampanje 2007. godine. Taj već dobro poznati slučaj otvoren je 2013, praktično odmah pošto je okončao predsednički mandat i tako ostao bez imuniteta koji mu je funkcija obezbeđivala. Istraga je tada suspendovana, ali je prošle godine sudija odlučio da ima dovoljno dokaza da se otpočne s krivičnim postupkom.
Sarkozi, međutim, razloga za nesanicu ima još od 2010. godine kada je, na prvi pogled, običan porodični spor u vezi sa imovinom milijarderke Lilijen Betankur, bogate vlasnice L’Oreala, ukazao na političku aferu. Jedna od najbogatijih osoba u Francuskoj, Betankurova je bila osumnjičena da je nezakonito finansirala Sarkozijevu stranku, odnosno njegovu predsedničku kampanju, navodno sa 50.000 evra u kešu. Francuski propisi pak ne dozvoljavaju pojedinačne donacije veće od 4.600 evra.
Međutim, daleko su bile gore prozivke da je Sarkozijevu kampanju finansirao tadašnji libijski vođa Moamer el Gadafi i to sa čak 50 miliona evra i da je upravo zbog toga morao da plati glavom. Italijanski list „Korijere dela sera“ je oktobra 2012. godine objavio da Gadafija nisu ubili libijski pobunjenici, nego među njih ubačen agent francuskih specijalnih službi, po ličnom nalogu predsednika Sarkozija.
Gadafi, suočen sa intervencijom NATO-a 2011. godine, koju je najviše zagovarala upravo Francuska, pretio je da će objaviti sve detalje u vezi s finansiranjem Sarkozijeve predsedničke kampanje 2007, koju je finansirao sa 50 miliona evra.
„Sarkozi je imao sve motive da se postara da Gadafija što pre primora da ućuti“, naveo je italijanski list, pozivajući se na bivšeg predstavnika za strane medije u libijskom Prelaznom nacionalnom savetu Ramija el Obeidija.
Predrag Rajić iz novosadskog Centra za društvenu stabilnost smatra da je odnos Sarkozija i Gadafija bio slojevit. On podseća da je Gadafi u to vreme pokušavao da otvori Libiju ka Zapadu, da relaksira te odnose, pa je počeo da ulaže u zapadnoevropske države i tako uspostavio i dobre odnose sa Sarkozijem.
„Gadafi i Sarkozi su se sastajali češće nego što to čine državnici, pogotovo što su u pitanju dve zemlje koje nemaju tako bliske odnose. Nije to Alžir sa kojima Francuska ima istorijske veze. Definitivno je tu postojalo nešto drugo, nešto lično“, ističe sagovornik Sputnjika, ali i dodaje da se u ovom trenutku ne može prejudiciram kako će i u kojem pravcu istraga teći.
Interesantno je, kaže Rajić, da je Sarkozi imao bliske odnose sa Gadafijem, pa je onda to demantovao, iako je bilo pregršt dokaza njihove bliske saradnje tokom 2007. i 2008. godine, da bi 2011. godine tokom intervencije NATO-a u Libiji Francuska bila njen najglasniji zagovornik.
„Čak je prva napala vojne pozicije Moamera el Gadafija. Francuska je bila ta koja je povukla nogu i bila je mnogo oštrija u zahtevima da dođe do intervencije nego što je to bila administracija američkog predsednika Baraka Obame, koja je tek nakon Francuske i Britanije ušla u te vojne operacije“, ukazuje analitičar.
Da li je u svemu tome bilo i određenog ličnog razloga samog Sarkozija koji je pokušao da prikrije tragove kako bi spasao sebe u celoj situaciji, zasad ne znamo, dodaje on.
Rajić zato smatra da će biti jako interesantno pratiti sudski proces i sa tog aspekta da vidimo koliko lični interes jednog političara, čak i u razvijenim demokratijama kakva je Francuska, utiče na geopolitičke poteze kako bi uspeo da ojača ili makar sačuva svoju poziciju.
Ipak, Rajić smatra da je slučaj Sarkozi pre pravno nego političko pitanje, koje je potvrda francuske pravne države sa viševekovnom demokratijom kojom vladaju takozvane bezlične institucije koje mogu da se obračunaju i sa najmoćnijim ljudima u državi.
On uz to ukazuje i na neuspeli pokušaj povratka Sarkozija u politiku, kada je pre tri godine postao lider Republikanaca, upravo sa ciljem da, osnaživši svoj politički položaj, eventualno izbegne nastavak istrage.
Tokom prethodne predizborne kampanje za predsednika Francuske, Sarkozi pak nije dobio ni podršku sopstvene partije da se kandiduje za šefa države.
„Definitivno, Sarkozija danas niko niti može, niti želi politički da štiti. On je postao balast i svojoj partiji“, zaključuje Rajić za Sputnjik.
I prema mišljenju naučnog saradnika Instituta opšte istorije Ruske akademije nauka Jevgenija Osipova ovo je čisto pravno pitanje koje će Sarkozi pokušati da reši uz pomoć svojih advokata.
Prema oceni Nadežde Uzunove iz Ruskog instituta strateških studija bilo je osnova da se pretpostavi da je Sarkozi svojevremeno započeo vojnu kampanju u Libiji, koja je rezultirala svrgavanjem i pogubljenjem Gadafija, kako bi skrenuo pažnju i negirao govorkanja da je novac za predizbornu trku dobio iz Tripolija.
Ocene da će Gadafijeva smrt sa sobom zakopati i priču o njegovom finansiranju Sarkozija bile su očigledno račun bez krčmara.
Tako je francuski politički veb magazin „Medijapart“ aprila 2012, nedelju dana pred drugi krug predsedničkih izbora, objavio libijski dokument iz 2006. godine u kojem pukovnik Gadafi daje dozvolu da se podrži kampanja predsedničkog kandidata Nikole Sarkozija i da se za te potrebe izdvoji 50 miliona evra. Redakcija je objasnila da je taj dokument dobila od bivših visokih libijskih političara koji sada žive u ilegali.
Naredne 2013. godine britanski „Indipendent“, pozivajući se na izvore bliske istražnom sudiji u Francuskoj, objavio je da postoje materijalni dokazi da je Sarkozi primio više od 50 miliona evra od Gadafija.
Gadafi je ubijen, ali očigledno ne i ućutkan. Pitanje je samo koliko će to „koštati“ Sarkozija. Da li je pet godina nesumnjive slave koju donosi predsednički mandat u Jelisejskoj palati vredno rizika života iza rešetaka?
Za razmišljanje na tu temu bivšem predsedniku Francuske Nikoli Sarkoziju zasigurno će biti dovoljno 48 sati koliko će provesti u policijskom pritvoru u Nanteru, u zapadnom predgrađu Pariza.