Iako su severnokorejski funkcioneri iskazali spremnost na dijalog, američki predsednik Donald Tramp preti „fazom dva“ koja će, kako kaže, „biti veoma, veoma neugodna za svet“. „Njujork tajms“ istovremeno javlja da je američka vojska već dopremila zalihe municije u pacifički region zbog mogućeg rata sa Severnom Korejom, a iz Vašingtona stiže i vest da je ostavku podneo Džozef Jun, diplomata zadužen za korejsku krizu koji se opisuje kao zagovornik njenog mirnog rešavanja. Uz sve to, u narednih mesec dana biće održane nove vojne vežbe Južne Koreje i Sjedinjenih Država kojima se Pjongjang protivi, što će biti nova zlatna prilika za dalje pogoršanje situacije.
O događajima na Korejskom poluostrvu u „Novom Sputnjik poretku“ govorili su Borislav Korkodelović, dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu, i Jovan Čavoški, saradnik Instituta za modernu istoriju Srbije i odličan poznavalac prilika na Dalekom istoku.
Komentarišući upozorenje Noama Čomskog, koji je ovih dana za RT rekao da bi Trampova ratoborna retorika „vrlo lako mogla da se materijalizuje“, Borislav Korkodelović ocenjuje da „sadašnji trenutak jeste veoma delikatan“, a „naročito osetljivi period trajaće do početka aprila, kada će biti održani vojni manevri Južne Koreje i SAD… Ključno pitanje je da li će Južna Koreja uspeti da iskoristi ovaj period za jednu intenzivnu posredničku ulogu i prema Pjongjangu i prema Vašingtonu, kako bi manevri bili manje provokativni u odnosu na Severnu Koreju, i kako bi ona dobila neku vrstu garancija da manevri neće biti direktna pretnja njenom teritorijalnom integritetu“.
„Olimpijada je naterala čitav svet da odahne i da se spremi za mogućnost da će doći do političkog rešenja tenzija koje traju već više godina“, podseća Jovan Čavoški.
„Međutim, Sjedinjene Američke Države sada preuzimaju ulogu pionira u ratobornoj retorici, umesto Pjongjanga, što je dosad bio slučaj… Pjongjang je, pozitivno se predstavljajući svetu na Olimpijadi, preuzeo diplomatsku inicijativu, i sada može samo da sedi i čeka na poteze druge strane. Pruženu ruku Pjongjanga Seul je prihvatio, ali ne i Amerika, koja nudi samo štap, ali ne i šargarepu“.
Noam Čomski ocenio je i da najbolji način za izlazak iz krize predstavlja kinesko-ruski plan, koji podržava i Evropska unija, dvostrukog zamrzavanja — i severnokorejskog nuklearnog programa, i američko-južnokorejskih vojnih vežbi koje Pjongjang doživljava kao pretnju. Zašto Amerika odbacuje ovo razumno i miroljubivo rešenje?
„Amerika ima ogromne vojne, ekonomske i političke interese u azijsko-pacifičkom regionu, a posebno u Južnoj Koreji, koja joj služi kao neka vrsta kopnenog nepotopivog nosača aviona“, objašnjava Korkodelović, i ukazuje: „Njene ukupne interese prema korejskom pitanju treba gledati kroz prizmu sukoba s Kinom i, u manjoj meri, s Rusijom. Zato je Americi važno stalno vojno prisustvo u Južnoj Koreji“.
Tramp je, uvodeći dosad najoštrije sankcije Severnoj Koreji, najavio i „fazu dva“, „veoma, veoma neugodnu za svet“ — da li je ovo pretnja napadom, ili samo njegova pregovaračka taktika?
„Budući da je Tramp postao nepredvidljiv u svemu što radi, sve su opcije na stolu“, kaže Čavoški, i skreće pažnju na pitanje uticaja Trampovog okruženja: „Američki mediji tvrde da postoji žestok sukob oko strategije na Korejskom poluostrvu između jastrebova i golubova u administraciji, pri čemu su ljudi iz Stejt departmenta i Pentagona manje naklonjeni vojnoj opciji“.
Otuda je naročito zanimljiva iznenadna ostavka Džozefa Juna, najviše rangiranog funkcionera Stejt departmenta zaduženog za Severnu Koreju, koji je pre samo nekoliko dana južnokorejskoj novinskoj agenciji „Jonhap“ dao veoma optimističnu izjavu oko budućnosti pregovora. „Vašington post“ navodi i da je Jun bio zagovornik dijaloga s Pjongjangom i mirnog rešavanja krize, i, što je možda važnije, da je imao direktnu liniju komunikacije sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom, a agencija „Rojters“ tvrdi i da je Jun podneo ostavku pošto je Bela kuća odbacila mogućnost bezuslovnih pregovora s Pjongjangom, citirajući jednog južnokorejskog zvaničnika koji kaže da ova ostavka predstavlja poruku Severnoj Koreji.
„Sigurno je da ovakva događanja u Vašingtonu Severna Koreja smatra uznemirujućim znakom da prevlast odnose oni koji se zalažu za vojnu opciju“, komentariše Čavoški, uz ocenu da će u ovakvoj situaciji Severna Koreja „nastaviti da razvija svoj nuklearni i raketni program, ali sigurno je da neće prva preduzeti vojne operacije“.
Rat će, smatra Čavoški, izbiti samo ako SAD prve udare, a s tim u vezi se za Ameriku — pored jasnog kineskog stava da neće dozvoliti pad Severne Koreje — javlja i dodatni problem: „To je pitanje odnosa prema saveznicima. Ako se, naime, odlučite za opciju u kojoj će vaš saveznik biti u potpunosti uništen, to je onda signal i Japanu i svima ostalima da vas Amerika ili neće braniti, ili, ako vas bude branila, to će biti gore za vas nego da vas ne brani“.
Kada je o ratnoj opciji reč, „Njujork tajms“ izveštava da je na Havajima prošle nedelje vrh američke vojske sproveo simulaciju napada na Severnu Koreju; došli su do zaključka da će već u prvim danima rata američka vojska imati desetak hiljada žrtava, dok bi broj civilnih žrtava mogao da se meri i stotinama hiljada. Uprkos takvim procenama, u istom tekstu „Njujork tajms“ navodi i da su zalihe municije već dopremljene u region…
„Ove procene su uglavnom poznate i zastrašujuće su. I sam sekretar za odbranu SAD Džim Matis ocenio je da bi posledice sukoba bile katastrofalne“, kaže Borislav Korkodelović. „Utoliko je veći značaj pronalaženja kreativnih diplomatskih rešenja“.
S tim u vezi, Severna Koreja signalizirala je tokom Olimpijade svoju spremnost da pregovara, međutim, Vašington poručuje da je preduslov za razgovore denuklearizacija Severne Koreje, što je za Pjongjang neprihvatljivo. Znači li to da smo u pat poziciji?
„Ovo zaista jeste pat pozicija“, navodi Jovan Čavoški. „Severna Koreja neće se odreći ni nuklearnog ni raketnog programa, zato što se samo zahvaljujući tome ona oseća sigurnom. To je faktor odvraćanja eventualnih napada, a imajući u vidu iskustva iz Hladnog rata, sredstva odvraćanja zaista predstavljaju rešenje pod čijim kišobranom se onda mogu tražiti i dugoročni, obostrano prihvatljivi sporazumi“.
Ipak, upozorava „Sputnjikov“ sagovornik, „može se dogoditi da sitne eskalacije dovedu i do mnogo većih sukoba“, i zato, odgovarajući na pitanje koga se Južna Koreja sad više pribojava — Severne Koreje ili svog saveznika, Amerike — odgovara: „Mislim da je Vašington sada mnogo nepredvidljiviji. Južna Koreja je videla ispruženu ruku iz Pjongjanga, kojom je Kim Džong Un pokazao da nije spreman za otvaranje bilo kakve ratne opcije. Ali sada je pitanje kako će reagovati povređeni džin, koji mora da redefiniše svoju ulogu u azijsko-pacifičkom regionu“.