No, kako srpska dijaspora nije državotvorno tako disciplinovana i revnosna kao jevrejska, kako Srbija nema zvanično odabranog strateškog političkog i vojnog saveznika kao što ga ima Izrael, pošto nemamo ekonomiju snažnu kakvu ima Izrael, od koga danas da Srbija uči, kada su neki potezi na međunarodnom planu u pitanju? Čija iskustva da koristimo? Da se opet ne „okliznemo“.
O Kosovu je na ovim stranicama već dovoljno rečeno, osim Kosova nama predstoji težak i mučan spor sa Hrvatskom oko granice na Dunavu. Iz Brisela je Beogradu jasno poručeno da pre ulaska Srbije u EU Beograd mora razrešiti sva sporna pitanja oko granica. Ne samo sa Prištinom već i sa Zagrebom.
A granicu na Dunavu mi gledamo kao međurepubličku granicu u bivšoj SFRJ, koja je činom nestanka SFRJ „izrasla“ u međudržavnu granicu između Srbije i Hrvatske. U vreme SFRJ, ta republička granica išla je glavnim tokom Dunava —po međunarodnom pravu glavni tok reke uvek je međudržavna granica. Problem je što je u međuvremenu Dunav promenio tok, meandrirao je, i sada su neka rečna ostrva, dve veće ade, sa naše strane glavnog toka reke. U najavi spora sa Srbijom, Hrvatska se poziva na katastarske knjige, još iz vremena Austrougarske, po kojima na našoj strani Dunava poseduje više hiljada hektara zemlje, dok mi na hrvatskoj strani reke, po katastru, imamo deset puta manje zemlje.
Prilikom nedavne posete Zagrebu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je sa svojim domaćinima u načelu dogovorio da se kroz period od dve godine pokuša da pronađe obostrano prihvatljivo rešenje za granicu na Dunavu, a ako se u tome ne uspe, onda da se ide na međunarodne pravosudne instance.
U ovom slučaju treba koristiti iskustvo Slovenije u arbitražnom sporu sa Hrvatskom oko pitanja razgraničenja na kopnu u Istri i na moru u Piranskom zalivu. Naime, dve zemlje, obe članice EU, spor su iznele pred međunarodnu arbitražu. Kada je Hrvatska osetila da rešenje u arbitražnom postupku neće biti 100 odsto povoljno za Zagreb, Hrvatska se povukla iz arbitraže i najavila da neće poštovati odluku arbitražnog suda. Arbitraža je donela odluku da na moru razgraničenje u Piranskom zalivu ide tako da su tri četvrtine Piranskog zaliva pripale Sloveniji, dok je na kopnu, u Istri i na severu, u području reke Mure, Hrvatska arbitražnom odlukom, koja se rukovodila katastrom, dobila ono što je tražila. Odnosno, arbitražni je sud na kopnu presudio na temelju katastra, a na moru na osnovu prava obalne države da ima slobodan pristup, zapravo koridor, iz svojih teritorijalnih voda ka međunarodnim vodama.
Slovenija je prihvatila odluku arbitražnog suda, Hrvatska nije. U Briselu su punih sedam dana oklevali da se oglase, Nemačka je tek blago pozvala Hrvatsku da poštuje odluku međunarodne arbitraže, Zagreb je odgovorio da mu to ne pada na pamet. Amerikanci su otvoreno stali na stranu Hrvatske i pozvali dve zemlje da se politički dogovore o graničnom sporu. Iz Ljubljane je Vašingtonu odgovoreno, čemu onda međunarodno pravo, čemu je onda trebao arbitražni postupak. Nekoliko američkih senatora, koji su u međuvremenu posetili Ljubljanu, dobili su „packe“ od slovenačkog ministra spoljnih poslova Erjaveca, koji im je tim povodom prebacio nepoštovanje međunarodnog prava. Situacija je ostala „zaleđena“, Slovenija insistira na potpunom sprovođenju odluke međunarodne arbitraže, Hrvatska to odbija, EU ćuti i poziva na politički dijalog, Nemci blago podržavaju Sloveniju, Amerikanci otvoreno i jako podržavaju Hrvatsku.
Šta Srbija iz ovog slučaja može da nauči? Ako posle dve godine ne pronađemo sa Hrvatskom rešenje granice na Dunavu, rešenje koje bi zadovoljilo obe strane, moraćemo, ako želimo u EU, pred međunarodnu arbitražu, ili pred neku drugu međunarodnu pravnu instancu. A onda, neka nam bog pomogne.
Jer, Srbija će nastupiti sa pozicije države koja nije članica EU, Hrvatska nastupa kao članica EU. Hrvatska će se pozvati na katastar, koji je već bio relevantan u slučaju spora sa Slovenijom oko kopnene granice u Istri i na severu oko reke Mure. Precedentno, anglosaksonsko pravo može odlučiti. A u tom slučaju, luka, brodogradilište i marina u Apatinu idu u Hrvatsku, Srbija ostaje bez pola Apatina, džepovi teritorije, koju bi u tom slučaju dobila Hrvatska, presecaju teritoriju Srbije na više mesta, što strateški nije nimalo nevažno, ali komplikuju i život običnim građanima.
Ne znam kako pronaći rešenje granice na Dunavu, odnosno znam, ali nisam ovlašten da ga i saopštim. U svakom slučaju, treba učiti i od Slovenaca i od Hrvata, upravo na ovom primeru. Kako se oni bore za svaki metar kopna i mora. I kako ovi u EU na sve to gledaju kao na spor „dva proizvoda raspada velike Jugoslavije“. Baš je tako nemački list „Velt“ nazvao svađu Slovenije i Hrvatske oko granice.