Dobitnik književne nagrade „Izviiskra Njegoševa“, pesnik iz Crne Gore Ranko Jovović, šesti je laureat priznanja koje dodeljuje Eparhija budimljansko-nikšićka i modna kompanija „Mona“. Jovoviću je priznanje dodeljeno za pesničku zbirku „Suze Marka Miljanova“, saopštio je žiri kojim je predsedavao Jovan Delić.
Obrazlažući nagradu na svečanosti proglašenja dobitnika u Narodnom pozorištu u Beogradu, profesor Delić je istakao da je Ranko Jovović svojim pesničkim knjigama „stekao jedinstven, prepoznatljiv i nepotkupljiv pesnički glas, glas protesta, nepristajanja, glas posrtanja u težnji za slobodom“.
„Poezija Ranka Jovovića hrani se užasima ovoga sveta, kojih se nadoživljavao i nagledao, pa će se najiskrenije zapitati ’šta bih ja bez užasa ovoga sveta‘. Tih užasa, ličnih, životnih i nacionalnih, istorijskih, prepuna je Jovovićeva poezija, i ona od tih užasa živi i mesi svoj mračni hleb“, rekao je Delić.
Neposredno po proglašenju dobitnika „Izviiskre“, u kratkom razgovoru za „Sputnjik“ pesnik Ranko Jovović objašnjava zašto u naslovu nagrađene knjige „Suze Marka Miljanova“, slavni pisac „Primjera čojstva i junaštva“ – plače:
„Plače za Crnom Gorom, za moralom“, objašnjava Jovović. „Zbog ovakve vlasti, antisrpske, plače Marko Miljanov. To je pisac koji je kad je umirao kazao da umire srećan kao Kuč i nesrećan kao Srbin. Danas u Crnoj Gori nikad nije bilo gore za srpski narod, gore je samo na Kosovu“, kaže nagrađeni autor.
Razloge zbog kojih u prvi plan u svojoj poeziji smešta glavna i goruća pitanja vremena, Jovović nalazi pre svega u tome što sebe, pesnika, smatra i — svedokom vremena.
„Ja sam pesnik – čovek – svedok. A kao što je govorio Njegoš, a to citira Andrić, teže je biti čovek nego vladika. Svedok sam i gledam kako se svet raspada, kako se moral raspada, a ja se hranim slobodom i moralom. Nisam ja Marko Miljanov, ali se trudim da budem na toj liniji i u tom duhu. Tradicionalista sam i bez obzira što sam svoju poeziju negovao na modernoj srpskoj, ruskoj, francuskoj poeziji, ja sam, ipak, na neki način rođen iz ’Gorskog vijenca‘. Kao što je i Crna Gora rođena iz ’Gorskog vijenca‘.“
Za vladiku cetinjskog, kaže, da je „naša uteha i obaveza“ i da je „sve što je rodilo iz njegovog duha – naša domovina“. Na pitanje kako danas stojimo sa tom domovinom, Jovović odgovara da ih ima još koji žive u tom duhu, onoliko koliko se može u vremenu u kome se čitav svet raspada.
„Meni je Njegoš oslonac, tako mi je lakše da podnosim nesreću sveta“, objašnjava.
A moglo bi se reći da je na tim njegoševskim polugama — slobodi i moralu – ispevana i ukupna poezija Ranka Jovovića. Otuda i teme o kojima se peva, poput sudbine Kosova ili rusofobije… Jovović ispisuje stihove sa uverenjem čoveka da poezija možda ne može da promeni svet, ali može da ga popravi.
„Poezija je oružje bez oružja. Ona ipak vodi svet, širi duh i slobodu. Poezija, kao ni molitva, ne može da se bori za Kosovo, ali ipak osvetljava neki put svojoj naciji, čoveku. Ona daje smernice i otvara puteve. Ona je oduvek bila lekovita, pa i danas mislim da poezija leči svet.“
Da li lekovitost pevanja nosi i nadu da će se „suze“ Marka Miljanova u bliskoj budućnosti – osušiti i da za njima neće biti potrebe? Nagrađeni pesnik nije mnogo optimističan:
„Daj bože da se osuše, ali se bojim da će suza biti još dosta. U jednoj pesmi kažem: ’U starosti koja neumitno stiže niko mi neće i ne može pomoći da budem suncu bliže‘. Bojim se da nismo još blizu suncu“.