Brojne stvari su se promenile u medicini u proteklih nekoliko decenija. Ali s poboljšanjima u nezi pacijenata, došlo je i do eksponencijalnog rasta očekivanja ljudi.
Nekako smo prešli iz: „Vaš bližnji ima smrtonosnu bolest i učinićemo sve u našoj moći da ga lečimo i umanjimo bol“, do: „Vaš bližnji ima bolest za koju nema leka, ali mi ćemo je svejedno lečiti kao da ima“.
Problem je u tome što svi umiru, kad-tad.
Međutim, čak i oni sa terminalnim bolestima su retko svesni vlastite smrtnosti, kao i njihovi bližnji, pa imaju nerealna očekivanja u vezi sa tim šta lekari mogu da učine.
Posao doktora je da pacijentima daju nadu i da propisuju lekove, ali u situaciji u kojoj bi sami trebalo da odluče kakvo lečenje žele, oni bi znatno češće nego drugi smrtnici odbili lečenje.
Da li je reč o tajnama profesije s kojima su upoznati ili pak shvataju da je bolje živeti kvalitetnije, tajne su koji oni drže za sebe zbog Hipokratove zakletve.
Šta je oživljavanje
Gotovo univerzalno, obuhvata pritisak na prsa, intravenozne lekove, mehaničko utiskivanje vazduha i defibrilaciju.
U slučajevima oživljavanja gde cilj nije samo preživljavanje već povratak na prethodni nivo funkcionisanja, šanse za uspeh su zabrinjavajuće male.
Na kraju, kad bi lekar ponudio operaciju koja ima samo 1,7 odsto šanse za poboljšanja vašeg stanja, a istovremeno je bolna i uznemirujuća, većina ljudi to verovatno ne bi odabrala.
U našem se društvu briga i ljubav izjednačava s time da se „učini sve“. Kako ljudi stare, naglasak bi trebalo da bude na kvalitetu, a ne na kvantitetu života, što ljudi često zanemaruju, pa iz sebičnih razloga ne žele da „puste nekoga da ode“.
„Bio sam prisutan na bezbroj oživljavanja i njihovih pokušaja s vrlo različitim uspehom. Često se radi o ljudima koji su oživljavani samo zbog dobrobiti svojih porodica, a ostatak života su proveli nepokretni i zavisni od aparata. Verujem kako je naša uloga kao doktora da lečimo bolest, a u trenutku u kojem dođe do toga da olakšamo smrt. Moj je otac odbio oživljavanje i nakon što mu je pukla aorta nisam se protivio tome, već sam ga pustio da ode, a održavan je na životu toliko dugo da se oprostimo. Da sam u dubokoj komi, ne bih voleo da me na veštački način drže živim — to naprosto nema smisla“, kaže nefrolog Paskal Lane.
Razumevanje šta oživljavanje nije
Oživljavanje nije garancija života kakav je pojedinac pre imao, a Holivud nam daje lažnu sliku toga. Prema velikoj analizi doktorskih serija na televiziji, čak 75 odsto ljudi vrati se na „staro ja“.
Istina je drugačija.
Prosečna šansa uspeha oživljavanja mlade, zdrave osobe (što znači da je funkcija mozga netaknuta) iznosi tek 30 odsto. Kod starijih ljudi sa hroničnim medicinskim stanjima iznosi tek između 1 i 3 odsto. Za neke pacijente, ona se približava nuli.
Ljudi misle kako oživljavanje funkcioniše tako da vas naprosto vrate iz mrtvih bez posledica, ali stvarnost je drugačija — najčešća su oštećenja raznih organa i sastava.
„Ne bih išla na odeljenje intenzivne nege ako se uzrok bolesti ne bi mogao ukloniti, a svakako ne bih pristala na hranjenje na cevčicu ili da mašina diše za mene. Mislim da bi vam većina doktora rekla kako bi želeli da umru u miru svog doma. Kad sam tek počinjala da radim zaprepastio me je pacijent koji je odbijao terapiju, ali njegove sam reči zapamtila: ’Treba znati kada se produžava život, a razlikovati kad se produžava smrt. Ako produžavamo smrt, produžavamo i bol‘“, kaže doktorka Izabel el Šanavani.
Izvor: Hrvatski Ekspres