Kada sam pre nekoliko godina razgovarala sa jednom vrlo poznatom ruskom spisateljicom, a bilo je to pred ruske predsedničke izbore, rekla mi je da će njen kandidat biti čovek koji uopšte nema rusko državljanstvo. Na moju primedbu da on, po zakonu, ne može da se kandiduje, odgovorila je, otprilike, ovako:
„Znam, naravno, ali nama treba da on pokuša i da ga oni (vlast) odbiju. Onda će o tome pisati svi svetski mediji, svi će shvatiti koliki je Putin diktator“.
Gledam ovih dana TV priloge i tekstove povodom „hapšenja“ Navaljnog. Nema medija kome to nije jedna od glavnih spoljnopolitičkih tema. Rekao bi čovek da je reč o protivkandidatu koji bi pobedio Putina, ali ne može jer ga „diktatorska vlast“ svaki čas — hapsi. A on, junak, izvede na moskovske ulice, na nedozvoljeni miting, nekoliko hiljada ljudi. Da, nije greška — nekoliko hiljada u Moskvi, koja ima zvanično više od 14 miliona stanovnika, a nezvanično još nekoliko. E, da su oni videli kako u dvomilionskom Beogradu šetaju milioni — znali bi šta je pravo nezadovoljstvo i kako izgleda protest.
I, da se razumemo — Navaljni uopšte nije uhapšen. Ni on, ni onih 200 ili 300 (zavisi ko broji) ljudi po celoj Rusiji. Oni su privedeni, saslušani i poslati kućama.
Ali, Navaljni je obavio svoj zadatak — okupio gomilu ljudi, namerno na nedozvoljenom mestu, da bi bili rasterani, objavio to na sva zvona da bi snimatelji svih medija bili spremni i — posao je obavljen. Snimljeno je kako i njega i neke njegove saborce uvode u policijska kola, i svet je dobio još jedan dokaz o „Putinovoj diktaturi“. A to je i trebalo uraditi. Istini za volju, niko se nije zapitao šta bi bilo da je neko to isto (da organizuje nedozvoljeni miting) uradio u Njujorku, Briselu, Londonu, Parizu… I ne mora, toga smo se već nagledali — policijska kola, palice, gumeni meci, a često i vodeni šmrkovi. A diktatora tamo, kažu, nema.
Ali ko je, zapravo, Navaljni?
Čovek, koji je pre nego što je osnovao svoj sajt za borbu protiv korupcije već bio poznat po skandalu, kada je kao savetnik Nikite Beliha, nekada opozicionara a tada gubernatora, prisvojio državni novac. Bilo je i nekih „muljanja“ sa kozmetičkom kućom „Iv Roše“, ali se o tome manje govori. Osuđen je na pet godina uslovno, žalio se sudu u Strazburu, koji je ocenio da su tokom suđenja u Rusiji napravljeni proceduralni propusti, ali glavni element tužbe, da je proces bio politički, nije prihvatio.
Osuđeni na uslovnu kaznu, prema ruskom zakonu, nemaju pravo da se kandiduju za političke funkcije. Ali, zar je to važno, kad je Putinova vlast diktatorska!
Imao je Navaljni i svetle trenutke. Jedan je od prvih koji je osnovao sajt sa dokazima o korupciji. Ne jednom se događalo da podatke sa njegovog sajta iskoristi i policija i preduzme određene korake. Priča se i da mu je nuđeno da radi u državnim strukturama i bavi se upravo time. Ali, to nije realizovano.
A o diktatoru još nekoliko reči.
Kada je Navaljni, upravo zbog pomenutih prekršaja, bio u kućnom pritvoru, on je organizovao protestne skupove i prisustvovao im — zbog čega je kućni pretvor mogao lako biti pretvoren u pravi zatvor. To je on, verovatno, i očekivao. Ali mu nije pošlo za rukom. Ostavljena mu je mogućnost da i dalje „destabilizuje“ diktatorsku vlast, koja se očigledno, baš i ne potresa.
I da se vratimo na početak — da li je Navaljni najjači Putinov oponent na predstojećim izborima? Možda i jeste, ali je njegova snaga minorna. A njegovi mnogi izborni štabovi su već počeli da se zatvaraju — kažu da ne žele više da zabavljaju američku publiku.